VREDNE RUKE PIROĆANACA, Epizoda 5: „Damsko srce – da se nit ne prekine”

Pirotski ćilim vekovima opstaje zahvaljujući rukama žena koje su umeće tkanja prenosile sa generacije na generaciju. Danas je profesionalnih tkalja malo, ali ovogodišnji Festival pirotskog ćilima pokazao je da interesovanje za ovaj zanat nije nestalo. Upravo tome posvećena je nova epizoda serijala „Vredne ruke Piroćanaca“, koja donosi priču o zadruzi „Damsko srce“, ali i o novim generacijama koje žele da upoznaju tajne pirotskog ćilima.

Priča „Damskog srca“ počela je pre više od dve decenije, iz želje da tradicionalni zanati ne ostanu samo deo prošlosti. Slavica Ćirić podseća da su 2005. godine najpre krenule sa udruženjem „Grlica“, kroz koje su žene učile vez, pletenje, heklanje, grnčarstvo i druge stare zanate, uz mogućnost da svojim radom ostvare i dodatni prihod.

Upravo tada postalo je jasno da je pirotsko ćilimarstvo u posebno teškom položaju. Tokom šestomesečnog projekta žene sa evidencije nezaposlenih učile su osnove tkanja, ali je nakon završetka obuke postavljeno pitanje šta dalje. Za zanat za koji su potrebne godine rada nekoliko meseci nije bilo dovoljno.

„Shvatila sam da pirotski ćilim treba da bude živ, da treba da se radi i da imamo mali broj žena koje se bave ovim tkanjem“, kaže Ćirićeva, objašnjavajući da se upravo tada rodila ideja o osnivanju ozbiljne zadruge koja bi ženama omogućila da nastave da uče i usavršavaju zanat.

Tako je nastalo „Damsko srce“.

Danas u zadruzi radi pet žena. Za Slavicu Ćirić jedno od ključnih pitanja opstanka pirotskog ćilima jeste upravo profesionalizacija zanata. Tkanje je fizički zahtevno, traži veliku preciznost i strpljenje, a znanje se stiče godinama.

„Ne može pirotski ćilim da bude hobi, jer je to vrlo težak hobi i zahtevan, mnogo traži. I ako ga imamo kao hobi, nećemo ga sačuvati“, ističe Ćirićeva. Prema njenim rečima, ćilimarstvo treba da bude ozbiljan posao od kojeg žene mogu da zarade, ali uz očuvanje izvornog načina tkanja.

Za dve decenije profesionalnog rada kroz „Damsko srce“ prošle su brojne žene i učenice, a izrađeno je oko 4.700 unikatnih ćilima. Iskustvo je Slavici Ćirić donelo i sposobnost da vrlo brzo prepozna nekoga ko ima prirodan osećaj za tkanje.

„Kada vidim učenicu koja sedne i povuče osnovu, gde ja kažem nekoliko reči za početak, a njeni prsti rade ono što nisam rekla, rade unapred, meni je vrlo jasno da u genima ima“, kaže ona.

Da interesovanje za ćilim ipak postoji pokazalo se i tokom petog Festivala pirotskog ćilima. Među onima koje su prvi put sele za razboj bila je Milica Todorović, master studentkinja koja je za temu svog rada odabrala „Pirotski ćilim kroz vekove“.

Istraživanje ju je dovelo do želje da tradiciju o kojoj piše upozna i praktično. Prvi susret sa razbojem, kaže, bio je iskustvo koje bi volela da ponovi.

„Prvi put sam sela za razboj. Bilo je izuzetno iskustvo i primamljivo, tako da bih možda jednog dana, ako se odlučim da tkam, sigurno tkala“, kaže Todorovićeva.

Da pirotski ćilim svojim šarama i tehnikom može da privuče pažnju daleko izvan Pirota i Srbije pokazuje priča Ade Vajnštajn, umetnice iz San Franciska koja se bavi tekstilom, tkanjem i tapiserijom. U Srbiji će narednih deset meseci boraviti kao Fulbrajtova stipendistkinja i istraživati tkanje.

Jedna od prvih stanica na tom istraživačkom putu bio je upravo Festival pirotskog ćilima.

Iako je rođena u Americi, preko roditelja i rodbine snažno je povezana sa Srbijom, a želja da bolje upozna kulturu iz koje potiče njena porodica dovela ju je i do pirotskog ćilima. Posebno ju je zainteresovalo saznanje da je žena koje još vladaju tradicionalnom tehnikom sve manje.

„Htela sam, kao deo te stipendije, da ja postanem neko ko zna taj rad i poznaje ga i mogu da prenosim to znanje drugima, i van Srbije, u Americi isto“, kaže Ada.

Pažnju su joj privukle i tradicionalne pirotske šare, među njima sofra i čurlinjak. Ada u njima vidi univerzalnu vezu tekstilnih tradicija različitih krajeva sveta – način na koji ljudi prirodu i ono što ih okružuje prenose u motive i tkanje. Najavljuje da će se pirotski motivi verovatno pojaviti i u radovima koje će stvarati tokom boravka u Srbiji.

Slavica Ćirić nema dilemu kada govori o budućnosti zanata kojem je posvetila dve decenije.

„Pirotski ćilim je preživeo u svakakvim vremenima. Preživeo je i doba Osmanlija, preživeo je i kad smo bili kraljevina, i socijalistička zemlja… Preživeće i sada“, poručuje Ćirićeva.

Za taj opstanak, međutim, nisu dovoljni samo ćilimi koji se čuvaju u muzejima, zbirkama i porodičnim kućama. Potrebno je sačuvati znanje kako novi nastaje – nit po nit, red po red.

A prizori sa ovogodišnjeg Festivala, na kojem su za razboj sele i neke nove ruke, možda daju razlog za optimizam da se ta nit neće prekinuti.

Ovaj sadržaj deo je projekta “Vredne ruke Piroćanaca: Priče o starim i umetničkim zanatima”, sufinansiranog od strane Grada Pirota, a u okviru javnog konkursa za sufinansiranje medijskih projekata za 2026. godinu.