Vredne ruke Piroćanaca – Epizoda 4: Klakerdžija, Priča Tanje Mikov

Bilo je vreme kada je sodadžijski zanat u Pirotu još uvek bio u punom cvatu. Kada je Tanja Mikov 1995. godine otvorila „Princ M“, bila je, kaže, 36. sodadžija u gradu. Tri decenije kasnije, slika je sasvim drugačija, u Pirotu se sodadžijske radnje danas mogu nabrojati na prste jedne ruke.

Tanja u ovaj posao nije ušla sa velikim planom da jednog dana postane jedna od poslednjih čuvarki starog zanata. Udala se mlada, dobila dete, posla nije bilo, a ideja je stigla od majke. Komšija njenih roditelja u Despotovcu bavio se proizvodnjom sokova i pristao je da mladom bračnom paru pokaže kako se radi. Imali su objekat, nabavili ono što je tada bilo dostupno i – počeli.

A početak je bio daleko od današnje proizvodnje. Jedan ručni punjač, bokal, levak, sirup i bure činili su gotovo čitavu „tehnologiju“. Klaker se pravio ručno, a staklene flaše vraćale su se iz prodavnica, sa svadbi i proslava. Potapale su se u velikoj kadi, ostavljale da prenoće, a zatim prale vrućom i hladnom vodom i četkama. Nekada je trebalo oprati i po stotinu ili dve stotine gajbi.

Tanja se danas šali da je za sve te godine „oprala flaše za ceo pirotski okrug“.

Prekretnica je stigla 2000. godine, kada je „Princ M“ dobio prvu automatsku liniju. Bila je to velika investicija, ali vredna rizika. Mašina je preuzela doziranje, punjenje, zatvaranje i etiketiranje, a proizvodnja je mogla ozbiljnije da se proširi.

Vremenom su se, međutim, menjali i tržište i kupci. Male prodavnice i piljarnice polako su nestajale, veliki trgovinski lanci promenili su način kupovine, a tradicionalni sokovi dobili konkurenciju sa kojom mali proizvođač teško može da se nadmeće. „Princ M“ ipak i danas ima svoje kupce u Pirotu, ali i Dimitrovgradu, gde već 30 godina petkom stiže njihova roba.

Od svega što proizvode, jedno piće odoleva promenama – klaker.

Njega traže i mlađi i stariji, Piroćanci koji žive u gradu, ali posebno oni koji su odavno otišli iz njega. Starijima je to ukus mladosti, dok ga mlađe generacije tek otkrivaju. Tanja kaže da ima i mušterija koje tvrde da karakterističnu aromu kruške osećaju još od Golemog mosta.

Kupaca, dakle, još ima. Mnogo je teže pronaći nekoga ko želi da klaker proizvodi.

„Princ M“ je godinama učestvovao u programima Nacionalne službe za zapošljavanje i tražio mlađe radnike, ali interesovanja gotovo da nema. Čak ni među mladima školovanim za poslove u prehrambenoj proizvodnji. Tanja zato danas sa svojim dugogodišnjim radnikom, koji je uz nju svih 30 godina, nastavlja proizvodnju. U šali ih naziva „poslednjim Mohikancima“.

U nastojanju da sačuva posao imala je i podršku Grada Pirota. Kroz program namenjen ženama preduzetnicama dobila je oko 250.000 dinara, koje je iskoristila za nabavku ambalaže. „Princ M“ je u međuvremenu dobio i sertifikat Ministarstva privrede za stare zanate.

Ipak, najveća podrška tokom svih ovih godina dolazila je iz porodice. Roditelji su pomagali od samog početka. Otvarali su radnju, prodavali klaker i uskakali kada god je bilo potrebno. Tanjin sin je praktično odrastao u sodari. I danas pomaže majci, iako je završio Ekonomski fakultet i izabrao drugačiji profesionalni put.

Zato na pitanje ko će jednog dana naslediti „Princ M“, Tanja uz osmeh odgovara – „Opet Tanja. Dok je mene biće i ‘Princ M-a’“.

Za sada, ona ne odustaje.

Recept za klaker u „Princu M“ nije se menjao već tri decenije. Iste mere, ista aroma i isti postupak. U osnovi su voda, šećer i sirup, ali se čini da su se tokom svih ovih godina među sastojke umešali i neki kojih nema na deklaraciji – mnogo upornosti, rada i velika ljubav prema poslu koji Tanja Mikov još ne želi da napusti.

Ovaj sadržaj deo je projekta “Vredne ruke Piroćanaca: Priče o starim i umetničkim zanatima”, sufinansiranog od strane Grada Pirota, a u okviru javnog konkursa za sufinansiranje medijskih projekata za 2026. godinu.