Post i Piroćanci

Da se ne oblažimo kako da smo Turci!

Kada je Gospod hteo da skrati svoje Sveto Evanđelje, On ga je sveo na dve svete vrline – molitvu i post, kaže ava Justin Ćelijski, navodeći reči Gospodnje u kojima On pominje post i molitvu kao jedine zlogoneće sile (Mt.17,21)”. Svoje reči Gospod Hristos je potvrdio primerom – i sam je strogo postio, a postili su i svi sveti apostoli, sveti podvižnici, ispovednici, pa tako i naši preci, stari bogobojažljivi Piroćanci.

Vladimir Nikolić piše da je u pirotskim domovima sva čeljad redovno postila sve postove, uključujući sredu i petak. Godišnji izveštaj lekara Okruga pirotskog o stanju zdravlja za 1883. godinu otkriva da su naši stari pored ovih redovnih posnih dana postili i još oko Svetog Ilije, Ognjene Marije, Vartolomeja, Prokopija, kao i svakog četvrtka do Spasovdana. Zabrinuti doktori u ovom izveštaju primećuju da se Piroćanci zbog „svojih verozakonskih propisa više od polovine godine hrane isključivo biljnom hranom“. No i ovaj biljni jelovnik nije bio nimalo sličan današnjem šarolikom izobilju posne hrane. Mirko Živanović u svom delu „Nišavlje“ nabraja razna starinska posna pirotska jela: pasulj, leću, bob, grašak, skrob, turšiju, „oriz“, „pokrivu“, ćiselice, pečurke, puževe, ribe, krompir… ali i kaže da su se Piroćanci njima gostili retko, dva, tri puta godišnje i da je glavno posno jelo bio hleb i stucani posoljeni beli luk, smešan sa sirćetom.

Učitelj Gavra Pešić beleži u svojim pismima iz Pirota 1881. godine da „ovde narod jako posti, a nema toga koji bi se, ne samo u vreme velikih postova, no i sredom i petkom omrsio (oblažio). Štaviše, negoduje kad i za stranca čuje da je mrsio u posne dane. U vreme posta najviše se hrane presnim kupusom, rasolom, kiselim paprikama i projom. Imućniji pokatkad praznikom kupe po nekoliko drama morunske ribe, od koje ovde po svima bakalnicama preko cele godine imade.“

Hadži Bosa Pejčić pamti da kada je bila dvanaestogodišnja devojčica, početkom 20. veka, u Pirotu niko nije ni pomišljao da u toku prve nedelje Velikog posta makar šta okusi, čak ni vode, pre zalaska sunca, “a više njih, bez obzira na godine, trećega dana posle zalaska sunca okuse malo hrane”. Sećajući se svog detinjstva, učitelj Ćira Rančić pamti da se cele prve, Čiste nedelje Velikog posta ”jednoničilo (postilo po ranohrišćanskoj praksi – jedan suvi obrok dnevno, prim. prir.) i trimirilo (prva tri dana bez hrane i bez vode, prim. prir.), kako je ko već mogao da izdrži. Kad su se tako okajali gresi, pristupilo se ispovesti i potom primalo sveto Pričešće”. On kaže i da je bilo pojedinih trgovaca koji su podvaljivali kupcima, tako što su umesto čistog zejtina prodavali neku mešavinu sa lojem, pa su se stari Piroćani naročito čuvali od takvih prodavaca brinući: “da se prez Velići pos` ne oblažimo kako da smo Turci!” .. Pobožnost starih Piroćanaca bila je tolika da su arhijereji dopuštali venčanja o Nikoljdanu, znajući da ovdašnji narod neće u postu da se omrsi i pretera sa slavljem.

Zanimljiv je podatak da je, nakon oslobođenja od Turaka, pirotskim učiteljima, koji su pristizali iz unutrašnjosti, naročito skretana pažnja da poste ili i da makar ne mrse javno u vreme posta, da ne bi sablaznili ovdašnji bogoljubivi narod. Ali je, na žalost, sablazni ipak bilo, te su roditelji oštro reagovali. Tako su Temštani 80-tih godina 19. veka podigli pravu bunu protiv dva tamošnja učitelja koji su javno u školi mrsili, a i same đake omrsili u dane posta. Zabrinuti roditelji su tada pisali Mi­­ni­­s­­­­tar­­stvu prosvete, pretili da više neće slati decu u školu, i na kraju uspeli da oteraju iz Temske ova dva učitelja opi­jena modernim evropskim bezbožjem i bestiđem.

Pirotska porodica Ljubenović (Foto: Mirjana Igić)
Putopisac iz davne 1634. godine bio je zapanjen kada je u jednom pirotskom domu video kako se snažno uznemirila majka kad je njeno sasvim maleno dete uzelo od gostiju parče sira i pojelo u posni dan. Postoji zapis da su krajem 19. veka, mnoga deca iz planinskih sela, zbog udaljenosti, noćivala u gradašničkoj školi. Roditelji su im praznikom i nedeljom dolazili i u toku postova donosili isključivo “suv leb”, a katkad i malo pasulja. Mirjana Jonić Igić prenosi u svojim “Malim gradskim pričama” sećanje deda Đoke Kučkadina koji se kao dete omrsio na Krstovdan ne mogavši da odoli “žešćim đevrecima” nabreklim od mleka i jaja, te je zato od ostalih đaka prozvan “blažipetko” i bio dvostruko kažnjen, i od učitelja i od svojih roditelja. Prota Božidar Ljubenović u svojim “Sećanjima” piše da se u domu njegovih roditelja Sotira i Natalije “postilo sva četiri godišnja posta, i sreda i petak. Otac i mati su bili strogo pobožni ljudi, a tako su i nas vaspitavali. Neko kaže da je post težak, nama nije bio, a bili smo svi zdravi i razigrani, bolji nego deca koja nisu postila, a na koje se u kuću gledalo kao malo vode na dlanu” (Treba reći da se u staroj pirotskoj porodici znalo kad je vreme posta, ali se znalo i kad je vreme porodičnim radovanjima i igrama, o čemu isti prota beleži: “…U kući je bilo veselja u izobilju. Sećam se da su otac i mati, srećni zbog tolikog poroda, posle večere igrali kolo. Otac povede kolo, a mati na kec, mi u sredini, pa svi pevamo i igramo do mile volje. Nema danas takve sreće i zadovoljstva u porodicama.”) .

Vladika Vasilije Kostić je kao mlađani Tihomir imao mnoge nevolje tokom školovanja u Karlovačkoj bogosloviji, zbog upornog držanja strogog porodičnog posnog pravila koje je bilo prestrogo čak i za jedan bogoslovski internat. On je kasnije, sa svojim duhovnim ocem avom Justinom, pokazao veliku revnost u borbi protiv tadašnjih protestantskih pokušaja u SPC-u da se pravoslavni post reformiše i ublaži, a zanimljivo je i svedočanstvo sadašnjeg sveštenika Stare crkve Jovana Glišovića koji pamti da ga vladika Vasilije kao desetogodišnjeg dečaka nije pričestio zato što je cele te nedelje postio “na ulju”.

U starom Pirotu post je korišćen kao blagodatni lek u mnogim nemoćima. Naš otac Zoran Tošić kaže da mu je hadži Persida Petrović pričala o pop Tasi koji je imao dar čudotvorne molitve kojom je mnogima pomogao, pa tako i njenoj majci Taski, iscelivši je od epilepsije. Ovaj bogoljubivi i veoma skromni pirotski sveštenik je svima koji su mu priticali savetovao, kao najvažnije lekarstvo, vanredni strogi post i usrdnu molitvu… Koliko se post strogo držao govori podatak da čak i čoveku na samrti stari Piroćanci nisu davali mrsnu hranu ako bi je poželeo u vreme posta. Tada bi mu rekli „nema“, „ne mož se najde“, ili „če ga ogrešimo za malu rabotu“.

Zašto su stari Piroćanci bili tako strogi u postu, i po današnjim humanističkim merilima, prosto nemilosrdni ka sebi, svojoj deci, svojim bližnjima? Zato što je njihovo prostodušno bogoljublje bilo izvorište opitnih znanja po kojima su oni srcem osećali da je nemoguće istovremeno biti i slastoljubiv i bogoljubiv (II Tim 3-4) i da je post “izvor svakog dobra” (Sveti Jovan Zlatoust) koji “malenu decu čuva, mladima daje razboritost, a starcima dostojanstvo.” (sveti Vasilije Veliki). Oni su osećali da post čuva srce od tromosti (Lk 21,34) i da “uvodi hrišćanina u duhovno stanje” te on postaje “smiren duhom, celomudren, skroman, ćutljiv, tananih osećanja u srcu i mislima, lagan telom, sposoban za duhovne podvige i umovanje, sposoban za primanje božanske blagodati” (Sveti Ignjatije Brjančaninov)…

Danas, kao i svagda, post ima svoje pristalice i oponente, ima onih koji ga s radošću dočekuju i najstrože drže, a ima i nas koji ga jedva ispunjavamo uz sva moguća razrešenja. No svi mi zajedno moramo da se u jednom složimo i priznamo da je upravo ova stara pirotska, strogo pobožna porodica iznedrila najznačajnije ličnosti našeg grada, čak četiri znamenita episkopa, mnogo uglednih sveštenika, daskala, neustrašivih vojskovođa i ratnika, svetski poznatih naučnika, umetnika, filologa…

Autor: Željko Perović