Zavičajna književnost bogatija je za nove naslove Nataše Panić

Zavičajna književnost bogatija je za nove naslove književnice Nataše Panić, koja kroz svoj stvaralački rad nastavlja da beleži sudbine ljudi, čuva priče sa Stare planine i neguje pirotski govor. Pred čitaocima su njen novi roman „Jače od sudbine“ i knjiga „Lekovito bilje i recepti sa Stare planine“, svojevrsna zbirka tradicionalnih recepata i znanja koja se generacijama prenose na ovom području. Istovremeno, njena dela nastavljaju svoj život i van granica Srbije.

Roman „Jače od sudbine“ zasnovan je na istinitim životnim pričama i prati sudbine tri žene rođene istog dana, iste godine, ali u različitim krajevima nekadašnje Jugoslavije. Iako se međusobno nisu poznavale, njihove životne priče povezuju slična iskustva, patnje i iskušenja.

„Svaka je različita na svoj način, a slične su po patnji i golgoti kroz koju su prošle“, kaže Panić, koja je sve tri žene upoznala i njihove sudbine povezala u romanu.

Posebno mesto u njenom stvaralaštvu zauzima Stara planina, gde je provela deo detinjstva i godinama beležila priče, običaje i znanja tamošnjih ljudi. Tako je nastala i knjiga tradicionalnih recepata, pre svega onih koji se odnose na upotrebu lekovitog bilja i nekadašnje načine ublažavanja različitih tegoba.

Panić objašnjava da je mnoge zapise prvobitno sakupljala iz radoznalosti, sećajući se vremena kada su, naročito tokom dugih i snežnih zima, ljudi u staroplaninskim selima bili upućeni jedni na druge i na ono što im je priroda pružala. Deo recepata je kasnije dodatno proveravala kroz literaturu i izvore iz Rusije i Bugarske.

„Mislim da sam uradila pravu stvar, ako ništa drugo, sačuvala sam i taj deo kulture našeg naroda“, ističe Panić.

Važan deo njenog rada je i stvaralaštvo na lokalnom govoru. Za negovanje pirotskog govora više puta je nagrađivana na festivalu „Preobraženjsko pojanje“ u Nišu, a poslednje priznanje je stiglo pre nekoliko dana. Kako kaže, lokalni govor ne treba posmatrati kao nešto čega se treba stideti, već kao deo kulturnog i jezičkog identiteta.

„Mislim da je zadnji trenutak i krajnje vreme da se pobrinemo da taj jezik sačuvamo. Nije sramota govoriti jezikom svog kraja. Naprotiv, to je bogatstvo“, poručuje Panić.

Upravo zato planira i knjigu za decu na pirotskom govoru, kako bi se lokalni jezički izraz prenosio i na mlađe generacije.

Njeno stvaralaštvo odavno je prešlo granice Srbije. Roman „Crvena lokva“, prvi put objavljen krajem devedesetih godina, ponovo je objavljen u Bugarskoj, u izdanju sofijske izdavačke kuće „Uni-scorp“, koja je i izdavač NAtašine knjige „Paulina“. Knjiga je dobila i priznanje, a Panić je kao književnica iz Srbije bila gost sajma knjiga u Burgasu. Bavi se i prevođenjem, pa je učestvovala u prevođenju poezije autora iz Burgasa.

„Kroz knjige sam se obogatila, ali ne materijalno, već duhovno“, kaže Panić, ističući da joj je najvažnije da njene knjige dođu do čitalaca i ostave trag.

Književnica već radi i na novim delima. Tri knjige su, kako kaže, u različitim fazama pripreme za objavljivanje – dečji roman, roman „Kad dune severac“, koji predstavlja svojevrsni pandan „Crvenoj lokvi“. Treća knjiga posvećena je ženama sa Stare planine, i svojevrsni je nastavak knjiga „Staroplaninće“ i „Uramljene u zavičaj“.

Istovremeno piše još dva romana. Jedan je smešten u period turske vladavine i Prvog svetskog rata, sa posebnim osvrtom na žene koje su, dok su muškarci bili na ratištima, čuvale porodice, decu i domaćinstva. Drugi je okrenut savremenom trenutku, temi razvoda i promenama kroz koje prolaze porodica i partnerski odnosi.

Tako se u stvaralaštvu Nataše Panić i dalje prepliću prošlost i sadašnjost, zavičaj i univerzalne ljudske sudbine, dok Stara planina i pirotski kraj ostaju važna inspiracija i prostor iz kojeg crpi priče koje želi da sačuva od zaborava.