VREDNE RUKE PIROĆANACA: Epizoda 2 – Poslednji kovač Pirota

Njegova priča počela je mnogo pre nego što je sam uzeo čekić u ruke. Kovači su bili njegov deda, otac, a prema porodičnom predanju i pradeda. Ipak, kao dečak nije zamišljao da će jednog dana nastaviti njihov posao.

“Dolazio sam u radionicu samo da vidim šta rade. Nije me zanimao zanat. Tek kada je zatvoren ‘Piroteks’, gde sam radio, došao sam ovde i počeo da učim od dede i oca”, priseća se Siniša.

Od starijih nije nasledio samo alat, već i način rada. Kaže da su ga naučili da pošten odnos prema mušterijama i kvalitet proizvoda nemaju zamenu.

Iako su danas pojedini alati modernizovani, sam proces rada gotovo da se nije promenio. Gvožđe se i dalje zagreva na vatri, a zatim oblikuje udarcima čekića. U radionici se najčešće izrađuju i popravljaju poljoprivredni alati – motike, ašovi i trnokopi, ali posla ima i oko oštrenja noževa i restauracije starih alata.

Vrata radionice retko su zatvorena. Tokom dana ovde svraćaju mušterije, komšije i prolaznici. Neko donese alat na popravku, neko se raspita za cenu proizvoda, a mnogi svrate samo da pozdrave majstora i porazgovaraju sa njim.

Za svoj rad i očuvanje starog zanata Siniša je dobio sertifikat “Otvorene šake”, priznanje koje Ministarstvo privrede dodeljuje zanatlijama koji čuvaju tradicionalne veštine. Prošle godine prvi put je konkurisao i za pomoć lokalne samouprave, zahvaljujući kojoj je obnovio deo dotrajalog alata.

“Dobio sam novi aparat za varenje i brusilice. Mnogo mi znači ta pomoć”, kaže Agičević.

Ipak, najveća briga nije oprema, već pitanje ko će nastaviti posao. Iako ima sinove, oni su svoj profesionalni put pronašli u medicini, a među mladima nema zainteresovanih da nauče zanat.

“Kad ja zatvorim radnju, mislim da će se završiti i ovaj zanat ovde. Mladi neće da dođu da uče. Ovo je prvljav i težak posao i ne može mnogo da se zaradi”, kaže Siniša.

Nekada su u istoj ulici radila čak tri kovača i posla je bilo za sve. Danas je ostala samo jedna radionica i jedan majstor koji svakog jutra pali vatru i nastavlja posao svojih predaka. Uprkos teškom radu i neizvesnoj budućnosti zanata, ne razmišlja o odustajanju.

“Život je bio naporan, ali sam zavoleo ovaj zanat. Ušao mi je u krv miris ćumura i gvožđa” kaže poslednji pirotski kovač.

Dok god se iz njegove radionice bude čuo zvuk čekića o nakovanj, živeće i deo zanatske tradicije po kojoj je Pirot decenijama bio prepoznatljiv. A kada se ta vatra jednog dana ugasi, gradu će ostati uspomena na poslednjeg čuvara jednog od najstarijih zanata.