Otvorena izložba “Ruska emigracija u Pirotu“: Tragovi “elite u prolazu” u Galeriji “Čedomir Krstić”

Sala Galerije sinoć je bila premala za sve koji su želeli da prisustvuju otvaranju foto-dokumentarne izložbe „Ruska emigracija u Pirotu između dva svetska rata“, autorskom projektu istoričara Davora Lazarevića i Predraga M. Vidanovića. Iako skromna po obimu, postavka široko otvara prozor u vreme između dva svetska rata, kada je pirotska varoš bila privremeno utočište jednoj izuzetnoj grupi ljudi, „ruskoj eliti u prolazu“.

Na panoima se smenjuju portreti lekara, učitelja, geometara, slikara, inženjera. Uz svaku fotografiju stoji kratka biografija i fragmetnaran dokument iz arhiva, tek dovoljno da se predstave obrisi biografije, ali i da se nagovesti dubina nezaobilaznog uticaja koji su ostavili na razvoj Pirota.

„Verovatno je kroz Pirot prošlo oko stotinu Rusa koji su ovde radili u različitim oblastima javnog i društvenog života. Nažalost, o svima nemamo dovoljno podataka, ali pred publikom je tridesetak imena koja su bila dovoljno vidljiva u dokumentima i svedočanstvima svoga vremena“, objašnjava Davor Lazarević koautor izložbe.

Reč je o visokoobrazovanim, profesionalno formiranim ljudima, najčešće starosti između 25 i 30 godina, koji su u Pirot stizali gotovo bez ičega, ali sa znanjem, energijom i željom da živote, prekinute Oktobarskom revolucijom i građanskim ratom, počnu iz početka.

„Dolazili su u malu, i još uvek konzervativnu, orijentalnu varoš, ali su u oblastima u kojima su radili postizali zavidne rezultate. To su bili lekari, profesori, inženjeri, umetnici… Kada pogledate javni život Pirota između dva rata, teško je naći dokument u kojem se ne pojavljuje rusko ime“, kaže Lazarević.

Većina pripadnika ruske emigracije bila je muškog pola, u punoj životnoj snazi, ali u neizvesnosti, u stalnom kretanju od grada do grada, iz službe u službu. Neki su u Pirotu ostajali dve-tri godine, neki pet, neki deset. Poneki su zasnovali porodice, a poneki su tu i okončali život.

Tragičan primer je slikar Grigorije Sarkis Bek, koji je u Pirotu preminuo 1931. godine od tuberkuloze.

„Njihove biografije su fascinantne, ali nose i mračnu težinu emigracije. Bežali su od komunizma iz Rusije, a onda ih je on sustigao i ovde tokom Drugog svetskog rata. Mnogi su nakon toga krenuli u drugu emigraciju, najčešće preko Atlantika“, navodi Lazarević.

Iako je deo dokumentacije izgubljen, Pirot i danas čuva vidljive tragove njihovog rada. Najviše su ostavili umetnici, pre svega slikari.

„Semen Šepčenko, profesor u Gimnaziji i u današnjoj Osnovnoj školi ‘Sveti Sava’, ostavio je za sobom slike koji se čuvaju u Muzeju Ponišavlja, kao i ikone na ikonostasu u Tijabarskoj crkvi. Boris Rjasjanskij radio je ikone za Pazarsku crkvu. Apolon Prokofjev autor je prve razglednice Pirota sa motivima Sarlaha i Tvrđave“, podseća Lazarević.

Njihov doprinos je vidljiv i u graditeljstvu. Inženjeri i geometri iz redova ruske emigracije radili su na regulaciji Nišave, izgradnji Keja, urbanizaciji varoši, regulisanju tadašnjih trgova, projektovanju škola poput OŠ „Sveti Sava“ i Učiteljske škole. Lekari su radili u Okružnoj bolnici, unapređujući zdravstvenu zaštitu grada.

„Kroz ovu izložbu učimo o Rusima, ali učimo i o nama. Pirot je i tada bio otvoren grad, multikulturalan, bez ijednog zabeleženog incidenta između Piroćanaca i ruskih emigranata. Njihovo prisustvo oplemenilo je grad, donelo znanje koje ovdašnja sredina tada nije imala, i ostavilo trag koji traje“, dodaje Lazarević.

Izložba “Ruska emigracija u Pirotu” lekcija je o vremenu, ljudima i identitetu grada. Portreti ljudi koji su u Pirot došli slučajno, a ostavili trag, podsećaju da istorija jednog mesta često pripada i onima koji su u njemu bili samo „u prolazu“.