Danas se navršava 170 godina od rođenja Stevana Sremca, jednog od najznačajnijih pisaca srpskog realizma, autora koji je ostavio neizbrisiv trag u našoj književnosti. Sremac je nekoliko godina proveo u Pirotu, gde je radio kao profesor u Gimnaziji i gde je, prema nekim svedočenjima, doživeo i veliku, ali nesrećnu ljubav.
U Pirot je došao u avgust 1881. godine gde je dve godine u Gimnaziji predavao srpsku istoriju, srpski jezik i geografiju. Bio je omiljen među učenicima, poznat po duhovitosti i britkom jeziku. Upravo ovde upoznao je lepu Jelenu, kćerku pirotskog sveštenika Pantelije Pančića. Njihova ljubav, međutim, nije imala srećan kraj. Naime, Sremac je u listu “Srpska zastava” objavio tekst u kojem je, aludirajući na lokalne moćnike, zapisao da “U Pirotu žare i pale tri Pante, među kojima se jedan u svemu razlikuje samo po tome što se potpisuje kao Pantelija“. Time je, veruje se, aludirao upravo na Jeleninog oca, čime je trajno izgubio priliku da mu postane zet. Sveštenik Pantelija, odlučio je posle ovog teksta da ruku svoje kćerke da drugom mladiću. Sremac je Pirot napustio u jesen 1883. godine.
Ta priča, se ipak mora primiti sa određenom rezervom. Naime, svedočanstva o njegovoj ljubavi prema mladoj Jeleni Pančić zasnovana su samo na njenim iskazima datim učitelju Ćiri Rančiću, onda kada je ona imala 70 godina života, ali mnogi veruju da je to jednan od razloga zbog kojih se Sremac nikada nije oženio.
Mnogi književni poznavaoci veruju i da su upravo to iskustvo, kao i karakteri ljudi tadašnjeg Pirota kasnije poslužili kao inspiracija za njegove čuvene romane. U Pirotu je napisao pripovetku “Rastko”, neki događaji iz Pirota poslužili su mu za “Vukadina”, a čuvenu pesmu iz “Zone Zamfirove” – “Slavuj pile ne poj rano” čuo je prvi put u Pirotu i mnogo mu se dopala.
Danas, Pirot sa ponosom pamti da je veliki Stevan Sremac ne samo deo srpske književne istorije, već i deo istorije pirotske Gimnazije i Pirota.
