Vredne ruke Piroćanaca, Epizoda 6: Duborez Nikolić

U radionici „Duborez Nikolić“ u Pirotu drvo već više od četvrt veka dobija novi život. U rukama Saše Nikolića postaje ikona, skulptura, krst, komad nameštaja. Iako danas ima savremene mašine koje bi posao mogle znatno da ubrzaju, on i dalje bira dleto i ručni rad. Kaže da samo tako svaki predmet dobija ono što mašina ne može da mu podari – trag i energiju čoveka koji ga je stvarao.

Saša je duborezom počeo da se bavi 1999. godine, gotovo slučajno. Nije imao školu za ovaj zanat, veliko iskustvo, niti posebno opremljenu radionicu. Počeo je sa nekoliko dleta i običnom ručnom testerom.

„Hajde da kažemo – naprasno. Jednostavno klikne nešto, kreneš i radiš“, priseća se Saša svojih početaka.

Već posle nekoliko meseci njegovi radovi privukli su pažnju ljudi koji su se duborezom bavili mnogo duže, a ubrzo su usledile i prve izložbe. Godine koje su došle donele su iskustvo i sigurniju ruku, ali i sve bolje razumevanje materijala sa kojim radi.

Najčešće bira orah, javor, jasen, krušku i divlju trešnju. Kaže da majstor ne može da radi protiv prirode drveta, već mora da ga upozna i prilagodi mu se. Pre nego što napravi prvi ozbiljan potez dletom, mora da zna šta želi da dobije.

„Mora da se ima vizija, moraš da planiraš unapred. Ja, kada krenem bilo koji rad, vidim mu kraj, vidim kako će izgledati. Ako ne vidiš kraj u glavi, nema rada“, kaže Nikolić.

Za više od 25 godina iz njegove radionice izašle su stotine radova. Napravio je više od 500 ikona, ali i brojne krstove, ramove, skulpture, nameštaj, ikonostase i carske dveri. Dve potpuno iste ikone, kaže, ne postoje. Upravo je u tome vrednost ručnog rada – svaki komad drveta je drugačiji, a svaki potez dleta jedinstven.

Njegovi radovi stigli su daleko izvan Pirota i Srbije, do Evrope i Amerike. Među onima koje posebno pamti je veliki duborez izrađen za ruskog patrijarha Alekseja. U drvetu je predstavio čitavu seosku idilu – konja, vodopad, vodenicu, most, manastir, stado i šumu. Radio je i krstove namenjene nekadašnjem ruskom ambasadoru Aleksandru Čepurinu i Dmitriju Medvedevu.

Ipak, poznato ime naručioca za njega nije jedino merilo vrednosti rada. Mnogo važniji je izazov koji novi posao donosi.

„Za mene važi pravilo – što je rad teži, više me privlači“, kaže Saša, priznajući da se i sam ponekad, kada završi posebno zahtevan posao, zapita: „Da li sam ja ovo uradio?“

Danas je pred njim jedan od najvećih izazova u dosadašnjoj karijeri – carski tron za crkvu u Sankt Peterburgu. Na njemu radi već više od godinu dana, a procenjuje da će mu biti potrebno još toliko. Tron će biti visok oko 1,8 metara, težak približno 260 kilograma i izrađen od masivne orahovine, dok bi završnica trebalo da bude urađena zlatnim listićima.

Koliko je posao zahtevan možda najbolje pokazuje podatak da mu je za pojedine detalje potrebno i deset sati rada na samo jednom kvadratnom centimetru.

„Tu ne smem da napravim nijednu jedinu grešku“, kaže Nikolić.

Iako u radionici danas ima mnogo više opreme nego kada je počinjao, uključujući i CNC mašinu, gotovo da je ne koristi. Za njega je razlika između mašinskog i ručnog rada suštinska.

„Kad uzmeš nešto da stvaraš i vajaš rukama, ostavljaš trag u vremenu, svoj potpis“, kaže Saša.

A njegov potpis ponekad je i sasvim doslovan. Kada ga pitaju zbog čega se na pojedinim radovima nije potpisao, odgovara da ipak jeste – prilikom lakiranja ostavi otisak prsta.

Među svim predmetima koji su tokom godina napustili radionicu postoje i oni od kojih nije mogao da se odvoji. Takve su carske dveri na kojima je radio devet meseci, svakodnevno po osam do deset sati. Za njih je, kaže, dobijao ozbiljne ponude, ali ih nije prodao.

„Nemaju cenu i ostavljam ih svojim pokolenjima“, kaže Nikolić.

Upravo vreme potrebno da nastane jedan ovakav rad možda najbolje objašnjava zašto je sve manje ljudi spremnih da se posvete ovom zanatu. Saša je pokušavao da znanje prenese mlađima, ali interesovanje nije veliko.

„Mladi bi hteli brze pare. Nemaju strpljenja. A za ovo treba strpljenje, živci“, kaže Nikolić.

Smatra da bi stari i umetnički zanati morali da imaju veću podršku, ne samo kroz nabavku opreme i radionice, već i kroz stvaranje tržišta na kojem bi zanatlije mogle da plasiraju svoje proizvode. Deo opreme u svojoj radionici obnovio je zahvaljujući podršci Grada Pirota kroz konkurs namenjen starim zanatima.

Ipak, ni najbolja oprema ne može da zameni ono što se stiče godinama – znanje, osećaj i strpljenje.

„Svaki rad nosi svoju posebnu ljubav. Svaki moj rad ima dušu i deo energije koju ostavim u njemu“, kaže Saša.

Znanje bi, kaže, rado preneo nekome kod koga bi prepoznao istu ljubav prema ovom poslu, kako se zanat ne bi izgubio. Jer ono što danas nastane u maloj radionici može da ostane u nekom domu, crkvi ili manastiru decenijama, pa i vekovima.

„Ja ostavljam nešto što će živeti dugo posle mene“.

Ovaj sadržaj deo je projekta “Vredne ruke Piroćanaca: Priče o starim i umetničkim zanatima”, sufinansiranog od strane Grada Pirota, a u okviru javnog konkursa za sufinansiranje medijskih projekata za 2026. godinu.