ZA RAZBOJEM SE RAĐA PRIČA: Radionica tkanja u okviru Festivala pirotskog ćilima

U okviru Festivala pirotskog ćilima u Galeriji “Čedomir Krstić”, prethodnih dana održana je radionica tkanja. Na dva razboja, postavljena u prvoj sali galerije, svi zainteresovani mogli su da povuku prve niti, oprobaju se sa tupicom i osete kako počinje priča o ćilimu. Radionicu je realizovalo Udruženje tkalja, koje već godinama organizuje školu tkanja, kroz koju je do sada prošlo više od 40 žena.

Svake godine u okviru Festivala ćilima radionice tkanja izazovu veliko interesovanje. Slavica Jovanović, predsednica Udruženja tkalja Pirot i edukator u školi tkanja ističe da i radionice i škola imaju veliku ulogu u očuvanju tradicije.

“Izuzetno sam zadovoljna posetom ovde u Galeriji, od dece iz vrtića, preko školaraca, pa do odraslih, bilo je mnogo posetilaca. Posebno me raduje što je došlo dosta ljudi koji nisu iz Pirota. Imali su prilike da provuku prve niti i verovatno po prvi put sednu za razboj”, kaže Slavica.

Školu tkanja, koju Udruženje realizuje već nekoliko godina, do sada je prošlo oko 40 žena. Nastava se odvija u Tehničkoj školi dva puta nedeljno i godišnje privuče oko 10 polaznica. Slavica naglašava da je za osnovne šare potrebno oko sedam do osam meseci učenja, ali da je ključ u ljubavi, posvećenosti i talentu.

“Školska godina nam počinje 1. oktobra, za sada imamo 10 prijavljenih polaznica, a upis je otvoren cele godine. U Tehničkoj školi imamo dvadeset radnih mesta, škola je besplatna i to je prilika da se žene oprobaju, da nauče osnove, a onda da možda razmisle da li će im ćilimarstvo biti hobi ili potencijalno izvor prihoda“, rekla je Slavica i dodaje da ćilimarstvo ima budućnost, ali da to zavisi i od zajednice, od pomoći ženama da rade, opstanu i da budu same svoj gazda.

Marija Madić bavi se različitim ručnim radovima, a školu tkanja pohađa tek godinu dana.

“Motivisala me sama čarolija izrade, sve se radi ručno, od predenja vune, bojenja, postavljanja osnove. Nema mašine, nema prečice. Samo ruke i srce. Svaka šara je izazov, ali i radost. Radujem se svakoj niti, svakoj šari, svakoj boji, zamišljajući kako će sve izgledati kada se ukrsti”, priča Marija Madić.

Dugogodišnja polaznica Vesna Bošković uglavnom tka šustikle, poslednje što je izradila su gugutće na direci, što joj je pored kornjače i omiljena šara. Ćilimarstvo smatra hobijem, a za razboj i tupicu vezana je još od detinjstva.

“Još kao mala učila sam od tatine strine, koja je bila tkalja. Živela je u istom dvorištu sa nama i imala je male tupice, a ja sam odlazila kod nje i tupkala. Nastavila sam porodičnu tradiciju, iako danas nemam kome da je prenesem, jer imam sina. Ipak, za mene je ovo veliko zadovoljstvo, ali i opuštanje jer dok tkate, misli su vam samo na šarama, a svi problemi padaju u drugi plan”, kaže Vesna.

Da je ćilimarstvo duboko utkano u život Piroćanki potvrđuje i Jadranka Durmišević, koja potiče iz porodice ćilimarki.

“Moja baka, majka i tetke bile su ćilimarke. To se prenosilo s kolena na koleno, ali se, nažalost, kod mene završava, jer imam dva sina i nemam kome da prenesem”, kaže Jadranka i dodaje da od ćilimarstva može da se živi, ali da je nekada bilo mnogo više posla i narudžbina.

“Kada sam bila devojka, bilo je mnogo posla i puno porudžbina, najčešće za devojke koje su se spremale za udaju. Čekalo se i po dve, tri godine na izradu. Najveći ćilim koji sam tkala imao je 24 aršina, a nas šest žena ga je radilo, majka, tetka, sestre i ja. Poručila ga je jedna Piroćanka za svoju ćerku koja živi u Nemačkoj”, seća se Jadranka.

I pored svih ćilima koje je izatkala, najdraži su joj oni koje je radila za Hilandar.

“Izrada ćilima za Hilandar je iskustvo koje ću zauvek pamtiti, to je bila velika čast i nešto najvrednije što sam radila. Veoma sam srećna što mi se pružila prilika da izatkam nekoliko ćilima za najveću svetinju”, kaže Jadranka.

Udruženje sada razmišlja o sledećim koracima.

“U pregovorima smo za kupovinu tupica i razboja za one žene koje su kurs završile pre par godina i počele da rade kod kuće. Za sada one tkaju samo za sebe, ali nadam se da će produkcija vremenom biti bolja i da će moći nešto da ponude i na tržištu. Želela bih da se integrišemo u zajednicu ne samo kao nevladina organizacija, već da imamo zvanične kurseve i svakodnevni rad. Jer za zajednicu je to dragoceno,  žene bi mogle za kraće vreme da savladaju šare, a za neke to može da znači i novi početak”, kaže Slavica.

Nekada se, zbog složenosti posla i umnog rada koji je potreban prilikom tkanja, inteligencija devojke merila po lepoti ćilima koje tka.  Ako nije znala tkati, teško bi se udala. Ćilim je bio dokaz njene umešnosti, zdravlja i istrajnosti. Za razbojem su devojke odrastale, tu su se smejale, jadikovale, pevale i stvarale svoje miraze. Svaki ćilim ima svoju priču, a njegova prava vrednost ne leži samo u šarama i istrajnosti, već u rukama žena koje ga stvaraju i u očima koje prepoznaju njegovu lepotu.