Svetislav Pešić Kari: Pirot mi je u srcu i duši, u Pirotu je utemeljen razvoj moje karijere

Jedan od najpoznatijih svetskih košarkaških trenera, Piroćanac, legendarni, Svetislav Pešić Kari, ove jeseni je više nego ikad boravio u svom rodnom Pirotu. Doduše, da budemo precizni, Pešić je rođen u Novom Sadu, ali brzo posle toga sa roditeljima, otac Piroćanac, majka Kraljevčanka, dolazi u Pirot i živi i odrasta u Novosadskoj ulici u centru Pirota. O ovom znamenitom i proslavljenom Piroćancu mnogo toga se zna, pa nam nije namera da se time bavimo. Jednostavno, želeli smo da čujemo kako svoje slobodno vreme provodi i šta radi jedna takva ličnost, inače, i dalje vrlo aktuelna u svetu vrhunske košarke. Uz jutarnju kafu razgovarali smo sa gospodinom Pešićem, pa smo, pored ostalog, malo podsetili i na prošlo vreme. 

Šta uglavnom, gospodine Pešiću, radite kada ste u Pirotu?

Sve svoje slobodno vreme provodim u Pirotu, kad god mogu, to nije ništa neobično. Pogotovo sada kada je ova situacija sa koronom u pitanju, kada su znatno redukovana putovanja. Skoro godinu dana nisam bio u Pirotu, pre svega zbog obaveza prema “Barsi”, ligi i svega što se dešavalo i tek smo u septembru došli. Ono što je još važnije i moja supruga, koja je iz Sarajeva, voli Pirot i dolazi. Ja naravno, kao Piroćanac volim da dolazim i kao što često kažem Pirot je jedino mesto na svetu za koje osećam da pripada meni. I, naravno to mi je isto važno, da moja familija dolazi, sin Marko je često tu i moj unuk Luka. Imaju svoje društvo, svoje programe i tako. Za mene je Pirot kao grad dovoljan. Sada, jer nekada zbog profesionalnih obaveza nisam mogao tome da se posvetim, kad god sam ovde rado obilazim neka od prelepih mesta na Staroj planini i uvek sam sa prijateljima. Uživam na bazenu, šetnjama na Keju i sasvim običnim stvarima.

Jesenas ste imali nekoliko treninga sa košarkašima Pirota, ali ste i često imali predavanja u Beogradu, Nišu, Sofiji. Koliko je važno da mlađima na takav način deo svoga iskustva i znanja prenesete?

“Moji drugari mi često kažu ajde pomogni malo kad si već tu. Kažem im da ja nisam električar koji dođe, otkloni kvar i ode. Posao trenera je vrlo kompleksan, ali u smislu neke motivacije ljudi koji su u Košarkaškom klubu i igrača ja sam u nekoliko navrata radio sa njima sa velikim zadovoljstvom. Drago mi je kao čoveku koji je ponikao u tom Klubu da su sada u Kvaltetnoj ligi Srbije. Želim da se veća pažnja posveti radu sa mladim igračima, tu mislim i na žensku košarku, talentima, trenerima jer Pirot ima fantastične uslove za bavljenje sportom. Tačno je i to da sam održao više predavanja studentima koji uče košarku i žele da napreduju i to mi je veliko zadovoljstvo da mogu sa njima da podelim neko svoje iskustvo.

Šta je to što jedan trener mora da poseduje?

“Ne bih da pravimo filozofiju od trenerske profesije, ali sigurno je da je to veoma, veoma složen posao. Zavisi gde radite, u kojoj ste zemlji, u kom gradu, ali trener je i u Barseloni, i u Pirotu i u NBA, sve je to isto. Zavisi kako kao trener prihvatate obavezu, pritisak i odgovornost koji postoje, bez obzira da li ste u malom ili velikom klubu, reprezentaciji, za onoga koji želi da nešto postigne. Ono što je mene održalo, kao igrača, svojevremeno, i sada kao trenera, je ogromna ljubav prema košarci i veliki rad.

Bili ste, moglo bi se reći, dečak kada vas je tražio Partizan. Kako biste objasnili uticaj sredine i vaših pedagoga da ostvarite jednu izuzetnu karijeru?

“Apsolutno, to je odlučujuća stvar. Pre svega uticaj porodice i podrška, uticaj socijalne sredine koja vas je razvijala kao ličnost i gde ste svakodnevno upijali nove stvari i izazove. To ostaje za čitav život. Imao sam ogromnu sreću, da sreću, da sam živeo u ulici gde su svi voleli da se bave sportom, u Novosadskoj ulici. Tu je živela porodica Paunović, porodica Živković, naravno, Zvonko Minčić koji je deo te porodice. Sreća je bila da sam imao izuzetne nastavnike fizičkog vaspitanja koji su bili za nas dečake idoli. Recimo, ja sam pohađao OŠ “8. septembar”. Tamo je bio izuzetni Bora Dimitrijević Parčik, vrstan pedagog i fudbaler Radničkog. Rečju, persona. Širio je ljubav prema sportu mađu nama mladima. U pionirskom timu Radničkog, što se manje više zna, bio sam golman. Tamo je moj pedagog bio čuveni Muzejac, takođe izuzetna ličnost poput Parčike, i kasnije najveći uticaj na mene imao je Zvonko Minčić, koji je bio oličenje jednog vrhunskog, pedagoga, trenera, vaspitača, neverovatno posvećenog radu, i kad danas sebe gledam nalazim u sebi nešto što je tada usađeno.

Imam utisak da taj plamen etuzijazma i velike ljubavi prema sportu koji je začet tu u Novosadskoj ulici i Pirotu nije nimalo oslabio. Da li je tako?

“Tačno je to, i volim to da istaknem, jer to bi bila neka mustra za dobre rezultate u životu, bilo da je reč o sportu, umetnosti, nauci, i tako dalje. I sve to što se dešavalo tada u mom odrastanju i razvoju sigurno me i dalje vuče da sa velikim nestrpljenjem dolazim u Pirot. I kad nisam u Pirotu ja sam u Pirotu. Pirot je i u duši i u srcu. Verovatno je to tako i kod većine Piroćanaca koji su van Pirota. Sa osamnaest godina sam otišao iz Pirota i najmanje sam u njemu živeo, nisam ga doživeo u potpunosti i ja ga još uvek doživljavam. Već sutra idem za Minhen, a čini mi se kao da sam juče došao.

Kao ni u jednom sportu u košarci se često sve može promeniti u samo nekoliko sekundi, ili čak delu sekunde. Koliko je u takvim trenucima važna uloga trenera i da li tada dolazi do izražaja genijalnost šefa struke?

” Ne bih ja to nazvao genijalnošću. Košarka je kolektivan sport i to se na vreme mora shvatiti. Ja sam, kao  verovatno i,svi treneri, ili stručnjaci u drugim oblastima, kada se ostvare dobri rezultati i pobede, mislio da sam najzaslužniji. Ali, nije to baš tako, onda vas opali jedna utakmica, izgubite neku titulu i vratite se realnosti. Naglašavam, košarka je kolektivan sport, to pričamo igračima i ljudima oko nas. Svi koji smo u grupi moramo dati maksimalan doprinos da svi pored vas dobro rade, da svaki pojedinac postane bolji, to je u najkraćem suština kolektivnog sporta. Dobro, čovek mora da ima talenat, niko se nije rodi sa samopouzdanjem ili odmah postao trener. Način života i odnos prema radu je vrlo bitan. To vremenom postaje za vas obična stvar. Pritisak je svakako veliki kad treba doneti pravu odluku, to jeste za vas, lično, važno, ali vaša odluka je važna i za mnoge druge. Odluke koje se donose pre utakmice, za vreme utakmice i u kritičnim situacijama postaju zakonitosti, kao rezultat znanja, iskustva, to je sasvim normalno. Vi ste u situaciji da preuzimate odgovornost i to vas motiviše. Ako odluke nisu dobre, analizirate, učite se na greškama. Onaj ko sebe smatra genijalcem u stvari je budala”.

Mnogi kažu Kari ima čaroban štapić, gde god dođe preporodi ekipu. Da li imate čaroban štapić?

“Ništa se slučajno ne dešava. Neki govore lako je pobeđivati kad imate dobre igrače. Naši jugoslovenski treneri pobeđuju i sa slabijim igračima. Nije to slučajno. Mnogo toga je važno, sposobnost prilagođavanja na novu sredinu što je odlika mojih kolega iz Jugoslavije, na jezik, kulturu, mentalitet. Većina igrača je iz različitih zemalja koji su učili košarku i vaspitavani na različitim mestima. Vi preuzimate te momke. Sve morate shvatiti, a istovremeno morate im menjati navike i stvarati nove. To je vrlo kompleksan posao. Najvažniji posao trenera nije za vreme treninga, već sve što se dešava pre i posle. To je jedna neprestana aktivnost koja podrazumeva stalnu komunikaciju, to je jednostavno taj život, za vas druge stvari ne postoje. Kažu mi prijatelji blago tebi ti živiš u Barseloni, najlepšem gradu. Kasnije jesam doživeo taj lep grad, ali prvi put nisam video ni kakvo je vreme, samo je posao bio u pitanju, imate cilj, da osvojite evropsku ligu na primer, i neophodna je potpuna posvećnost radu. Često nemate vremena za mnogo toga iz privatnog života, trener nema slobodan dan, pripreme su neobično važne jer grupa uvek očekuje nešto novo, to je vrlo komplikovan proces, ali to volite i zbog toga ste tu”.