Premijera monodrame “Mesta gde umiru stari kaputi”: Putovanje kroz vreme, uspomene i životne zablude
Na sceni Narodnog pozorišta Pirot premijerno je izvedena monodrama “Mesta gde umiru stari kaputi”. Kroz emotivnu i slojevitu priču glumac Zoran Živković Žuća poveo je publiku na putovanje kroz vreme, uspomene i životne zablude.
Režiju potpisuje Stanislav Simić, dok je tekst napisao Zoran Mijaljević. Predstava donosi intimnu ispovest o identitetu, porodičnim tajnama i pogrešnim uverenjima koja mogu obeležiti čitav život, uz jasnu nameru da publiku podseti starije generacije, ali i opomene mlađe.
Proces rada na predstavi trajao je mesecima, što se, kako ističe Živković, pokazalo kao prednost.
“To je polako sazrevalo, prolazilo kroz mene i na kraju je izašlo kako treba. Cilj je bio da se vratimo u prošli vek i podsetimo šta smo sve proživeli, ali i da mlađima ukažemo da ne prave iste greške”, rekao je Živković.
Živković već ima bogato iskustvo u pripremi i izvođenju monodrame, najintimnijeg i najizazovnijeg pozorišnog izraza. Monodrama, kako naglašava, ostavlja glumca potpuno ogoljenog na sceni, bez oslonca na partnera, što je čini posebno izazovnom, ali i snažnom u izrazu.
Publika je tokom premijere reagovala intenzivno, a interakcija između scene i gledališta bila je, prema rečima glumca, ključna za celokupan doživljaj.
“Svaka predstava se pravi za publiku i ta energija mora da postoji”, dodaje Živković.
Snažnu simboliku u predstavi nose stari kaputi i kišobran.
“Kiša koja pljušti iznad naših glava danas je svuda oko nas, a često nemamo način da se od nje zaštitimo”, poruka je koja se provlači kroz ovu monodramu.
Reditelj Stanislav Simić ističe da je rad na predstavi bio neuobičajeno dug za jednu monodramu, ali i dragocen.
“U vremenu kada se sve ubrzava, mi smo dozvolili procesu da traje. Ideje su morale da odstoje, da sazru, i upravo je to na kraju dalo rezultat koji ima težinu i iskrenost”, kazao je Simić.
On dodaje da je pozorište danas možda važnije nego ikad kao prostor za preispitivanje.
“Umetnik nije tu da daje gotove odgovore, već da postavlja pitanja. Ova predstava je jedna opomena – bez obzira na to kojoj generaciji pripadamo, važno je da se zapitamo zašto nam se određene stvari dešavaju i kako da ih ne ponavljamo”, dodaje Simić.
Simić je posebno naglasio da lokalna pozorišta još uvek neguju priče, kakvih u Beogradu odavno nema.
“Manja pozorišta često čuvaju ono najvažnije – lične, autentične priče. Upravo takve priče imaju snagu da dopru do publike i da ostave trag”, poručio je Simić.
Publika je prepoznala iskrenost i snagu ovog komada i nagradila Zorana Živkovića snažnim aplauzom.
foto: Stefan Ćirić
