Porodica je ključna za prevenciju vršnjačkog nasilja i vandalskog ponašanja

Svedoci smo čestih vandalskih ispada uglavnom naših mladih sugrađana koji svoj bes iskaljuju na klupama po parkovima, korpama za smeće, dečjim igralištima, raznom gradskom mobilijaru koji neretko završi na dnu reke. Tim povodom razgovarali smo sa Mašom Igić, apsolventom psihologije na Filozofskom fakultetu u Nišu, koja je i volonter Gradskog udruženja za pomoć osobama sa autizmom iz Niša. Po njenim rečima, ključ za rešenje ovog problema je u osnaživanju porodice. Njenu opservaciju ovog problema koji sve više pritiska naše društvo, prenosimo u celini:

Porodica je ključ

U Novom Kneževcu, pre samo nekoliko dana, četvorica dečaka su do smrti izudarla druga. Njegovo telo, kako su preneli mediji, pronađeno je u parku. Podsetimo se dalje da su akteri dvojica mladića od 18 i 19 godina, i dvojica maloletnika. Vršnjačko nasilje u svom zenitu, i to nije prvi put.

Maša Igić

O vršnjačkom nasilju je, u neku ruku, sve već rečeno. Mediji prenose, ljudi pričaju, stručnjaci i eksperti objašnjavaju, Aleksin zakon čeka svoj red. Čini se da su nam potrebne informacije na svakom koraku, a sve što treba jeste da otvorimo oči i pogledamo. Da izoštrimo sluh i čujemo. Možemo da otvorimo maminsajt.rs i da pronađemo sva prava pitanja i odgovore na temu vršnjačkog nasilja. A to je samo jedan od portala koji nam nudi jedno od rešenja. Možemo da se obratimo Udruženju Drug nije meta“ koje je jedino udruženje u našoj zemlji, koje u fokusu rada ima prevenciju všnjačkog nasilja. Da okrenemo SOS telefon za žrtve vršnjačkog nasilja. Dalje, postoje institucije kojima možemo da se obratimo. Za početak vrtići, zabavišta, škole, Centri za socijalni rad i njihov kadar. I tu se ne zaustavljamo, jer nije dovoljno. Zapravo, tu je tek početak, jer ovaj problem ima mnogo veće razmere nego što smo toga svesni. Centralna tema ovog teksta, jeste upravo osvešćivanje ovog problema, priznanje da on postoji, i traženje načina da se on reši. I u tome smo svi odgovorni, kao pojedinici, kao grad, kao država, i kao zemlja.

Sada prelazimo sa možemo“ na „moramo“. Moramo pre svega da shvatimo da je stil vaspitanja prvi od mnogih faktora koji utiču na pojavu nasilja. Roditelji koji otvoreno podržavaju nasilje, šalju deci poruku da je ono u redu. Podsetimo se, deca više gledaju nego što slušaju. Deca oponašaju svoje roditelje, jer žele da budu kao oni. Prvi ljudi sa kojima se identifikujemo kao mlađi jesu upravo naši roditelji. Osobe kojima se najviše divimo, i koje najviše volimo. I kojih se najviše plašimo. Zatim, materijalno stanje je drugi od mnogih faktora koji utiču na ovu pojavu. Ako roditelji uče svoju decu da je novac najbitniji, a da su oni koji ga nemaju manje vredni ili da ne vrede uopšte – na taj način stvaraju mini elitu koja se oseća dovoljno moćnom da maltretira svu „manje bogatiju“ decu. I o tome se pisalo na portalu Zelena učionica.. I moramo da ih volimo, onako kako prava ljubav ume – bezuslovno. I još bitnije je da ih naučimo kako da zavole sebe.

Postoje različiti oblici vršnjačkog nasilja, i pogađajte – o tome se takođe pisalo, i pričalo. Kako bi dodatno razjasnili situaciju, neophodno je napraviti razliku između agresivnosti i nasilja. Agresivno ponašanje nije svesno povređivanje druge osobe, već zaštita organizma i trenutna reakcija na neko neprijatno iskustvo. Svi u sebi nosimo agresivnost, to nam je u genetici. Nasilje, s druge strane, je akt delovanja, agresivnost koja se izrazila kroz telo, kroz udarac. Kako sprečiti nasilje među decom, pitamo se? Jedno od rešenja je sve vreme prisutno – sport. Možda najidealniji način kanalisanja agresivne energije za sve nas. Rekreacija, šetnja u prirodi, indvidualni ili ekipni sportovi. Ako Pirot nešto ima, to su mesta i ljudi koji itekako mogu da pomognu u svemu ovome. Koji i pomažu sve vreme, maksimalno se trudeći oko dece kao treneri, mentori, zainteresovani ljudi kojima je iskreno stalo do naše kolektivne budućnosti. To što rade je za svaku pohvalu i divljenje, i hvala im na tome. A sad, šta možemo mi sami? Pre svega da obratimo pažnju na vlastito ponašanje. Zatim, da razgovaramo sa decom, neumorno i uporno, tokom celog života. Da na njih obraćamo pažnju, usmeravamo ih, ohrabrujemo u njihovim nastojanjima, željama i potrebama. Deca koja su žrtve postaju anksiozna, depresivna, razdražljiva, ponekad sa napadima panike.. Samo jedna od posledica je slabljenje apetita, loš san, noćne more, izbegavanje nastave i škole uopšte, a to su teška stanja za tako malo i mlado biće. Zapitajmo se dalje kako pomoći detetu nasilniku? Njima je pomoć najpotrebnija. Možda ih više osuđujemo, nego što pokazujemo spremnost da ih razumemo. Jedan od načina na koji možemo da im pomognemo jeste da, pre svega, utvrdimo uzrok javljanja nasilja kod konkretnog deteta. Da li su u pitanju povrede, posledice fizičkog ili seksualnog zlostavljanja, različiti socioekonomski faktori kao što su razvod, smrt jednog od roditelja, niži materijalni status? Stručnjaci kažu da su ovo deca i mladi koji, između ostalog, pokazuju impulsivno ponašanje, iritabilnost i intenzivan bes. I da se izrazim precizno – pokazuju takvo ponašanje, što ne mora da znači da im je takav karakter.

Zaključak, kao i najbitnija stavka, jeste da shvatimo da dete ima neki problem, čim pribegava nasilju kao rešenju. Sledeće što je potrebno jeste da se zainteresujemo, pročitamo i uputimo se u zakone i propise, preuzmemo odgovornost kao stariji, i opravdamo status uzora kakvim nas naša deca smatraju. Da ih ohrabrimo da imaju poverenja u nas, i da smo tu da ih zaštitimo. Pre svega kao ljudi, zatim roditelji, a onda i kao zapošljeni u svim navedenim institucijama kojih se ovaj problem tiče. Takođe, kao deo njihove porodice, kao komšije i poznanici. Zdravi temelji, i prave porodične vrednosti jesu ključ koji svako od nas drži u svojim rukama. Zato poštujmo i volimo sebe dovoljno da bismo obratili pažnju na naše ponašanje, i bili u stanju da postanemo čovek. Onaj koji može adekvatno da vaspitava decu, i koju imamo i koju planiramo. Pružimo im maksimum na ovaj minimalan način. A način postoji, skoro pa uvek.

Maša Igić, apsolvent psihologije na Filozofskom fakultetu u Nišu, volonter Gradskog udruženja za pomoć osobama sa autizmom iz Niša.

Morate biti ulogovani da biste komentarisali. Login

Ostavite komentar