Pirotski govor “bogomdan” da se na njemu izrazi muka seljačka

Slaviša Ranđelović, pisac i planinar, ovogodišnji dobitnik prve nagrade na Konkursu za kratku priču Doma kulture u intervjuu Pirotskim vestima govori o tome zašto se odlučio da priču sa kojom je osvojio prvu nagradu napiše na pirotskom govoru, o svojoj ljubavi prema planini, ali i o svojim planovima.

Po njegovim rečima, kada je pisao pobedničku priču “Roska – poslednja rados”, jedino što je želeo jeste da sačuva i vrati sećanje na boju majčinog glasa, priče i sećanja iz mladosti.

– Nisam se vodio time da ću postići bolji efekat u priči ako seljačka muka bude opisana na dijalektu. Sam početak pisanja na ”maternjem” jeziku je imao za popuno drugačiji cilj a to je da sačuvam onaj način govora mojih roditelja kakav ja pamtim. Samo sam vratio sećanje na boju majčinog glasa, na njene priče i njena sećanja, na njene uzdahe dok je pravila pauzu između rečenica. To sam preneo na papir bez ikakvog prethodnog znanja o tome da li ovakav izražaj iole može da zadovolji nekakve kriterijume književne forme. Ispalo je kako je ispalo, da je za opis mukotrpnog seoskog života seljanki najbolji prikaz upravo na dijalektu. Dugo sam oklevao sa javnim objavama tekstova koje sam uradio pomalo se plašeći da ne proizvedu suprotan efekat od onoga koji sam ja očekivao, podsmeh južnjačkom dijalektu od onih koji govore pravilnije a po meni veštačkim ”književnim” govorom. A onda sam došao do knjiga koje su napisali Dragoljub Zlatković iz Pirota, Dragoslav Manić Forski iz Lužnice i Radiša Dragićević iz Knjaževca. Tada sam saznao da moji tekstovi imaju i dušu i umetničku vrednost i da nisu za podsmeh-kaže Ranđelović i dodaje:

– Pirotski govor je bogomdan da se na njemu izrazi tuga, muka, patnja bez obzira na vremenski razmak, bez obzira da li se danas živi na selu ili u gradu. Muka je ostala ista unutar svakoga samo su problemi modernizovaniji. Tako da se identične emocije mogu proizvesti pisanjem na dijalektu i o današnjem načinu života. 

Ranđelović, kako sam kaže, pripada generaciji koja je odrasla uz pirotski govor, govori, razmišlja i sanja na dijajlektu.

– Svakodnevni pirotski govor je uobičajen za sve nas koji smo odrasli uz njega i nama je postao maternji govor. Govorimo, razmišljamo, sanjamo na dijalektu. I kada odemo iz zavičaja, nosimo ga sa sobom. Neko stidljivo samo za sebe, neko javno. Multikulturalno društvo u gradu u kome ja živim mi daje za pravo da se ne odričem svog govora, jezika, kulture podneblja iz koga potičem. Pasionirani sam sakupljač svega što ima veze sa pisanom rečju pirotskog podneblja. Na taj način osvežavam ono pirotsko i staničenjsko u sebi, ono što će se jednom zasigurno ugasiti jer puteve moje dece ne znam i ne mogu od njih tražiti da se vraćaju očevom ognjištu ako svoj život pronalaze na drugom mestu. Neka zato ostane pisani trag. On se ne može tek tako izmeniti za razliku od sećanja. Priče koje su imam u sebi nisu fikcije već stvarni životni događaji. Oni mi daju pokretački elan da napišem reč, mašta ima samo mali deo učešća, tek toliko da pokrije praznine u sećanju. Ima dosta materijala, voleo bih da u nečijim sećanjima pronađem izvornije sadržaje, da ih privolim da se ”razotkriju”. Često naiđem i na zid ćutanja naročito kada su u pitanju nezgodne teme: svađe, prevare, ubistva… 

Nakon velikog uspeha sa svojim pričama, Ranđelović planira da radi i monografiju svog rodnog sela Staničenja.

– Pokušavam da formiram okvir za pisanu monografiju mog rodnog sela Staničenja. Tu bi se među tim koricama našle i neke priče. Nemoguće je istražiti rodoslove svake porodice u selu a i sami ljudi su nepoverljivi i škrti na rečima kada su u pitanju njihove familije. Tu moram da se oslonim na slobodu pripovedanja i mašte ali na osnovu onoga što se ”govorkalo po selu” tako da mi ne bude uzeto za zlo ako se neko i prepozna. Sigurno će neki tekstovi popuniti sadržinu monografije. U ovoj godini i u ovom februaru u kom sam rođen, zaokružile su se neki životni brojevi: petnaest godina od majčine smrti i deset godina od očeve smrti kao i prva godina od smrti mog ujaka Miće koji se pominje u priči. U ovom februaru sam proslavio pedeset godina mog života i dobio prvu nagradu na konkursu kratke priče. Mnogo toga se zaokružuje u ovoj godini-kaže Ranđelović.

Njegov veliki hobi je planinarenje. Skoro sve svoje slobodno vreme Ranđelović koristi za boravak na Staroj, ali i Suvoj i drugim planinama.

– Planinarenje je moja strast i moj hobi u slobodnom vremenu kada završim obaveze u niškoj elektrodistribuciji. Ranac na leđa i pravac u planine je prirodni najzdraviji narkotik koji ne škodi. Previše kiseonika meni godi. Ranac mi je pokazao više pogleda od bilo koje putne torbe. Alpi u Švajcarskoj, planine u Italiji, Sloveniji, Bugarskoj, Grčkoj, Makedoniji… destinacije koje su retko na jelovniku turističkih poslenika. Ima li šta lepše od letovanja u avgustu, na snegu, na 4124 metara nadmorske visine, vrh Brajthorn, Alpi, Švajcarska? Ili da sa Triglava posmatram izlazak Sunca?

 

http://www.pirotskevesti.rs/kultura/роска-последња-радос-награђена-при/