Piroćancu Željku Peroviću veliko priznanje vladike Arsenija – “gramata” za očuvanje bogate arhivske građe Pazarske crkve

Nakon liturgije na drugi dan Božića, vladika niški Arsenije dodelio je veliko priznanje našeg sugrađaninu Željku Peroviću – gramatu za nemerljiv doprinos očuvanju i spasavanju od propadanja i nestanka neprocenjive arhivske građe Pazarske crkve u Pirotu. Perović je dugo godina unazad, uz pomoć pirotskog sveštenstva, radio na očuvanju crkvenog arhiva, a tom prilikom otkriveni su i mnogi, do sada nepoznati detalji iz istorije našeg kraja. 

gramata željko perović pirot

PV: Dobili ste priznanje za „pokazanu ljubav ka Svetoj majci Crkvi i trud na očuvanju kulturno-istorijskog nasleđa Eparhije niške“, kako stoji u tekstu arhijerejske gramate. Kakvi su vaši prvi utisci i kako doživljavate ovu nagradu?

ŽP: Bilo je veliko iznenađenje, niko nije znao. To je zaista veliko priznanje i baš mi je drago što stiže na drugi dan Božića, na praznik Presvete Bogorodice koju poštujem kao svoju Zaštitnicu i Putevoditeljku. Drago mi je i što gramatu dobijam iz ruke jednog mladog vladike koji sa stoletnom mudrošću uprava svojom prostranom eparhijom, tiho i nenametljivo, sa puno čovekoljublja i strpljenja, ličnog odricanja. Po svemu tome on podseća na našeg dragog patrijarha Pavla, na stare srpske jerarhe za koje je „biti prvi“ značilo prednjačiti u vrlinama Hristovim, u skromnosti, u požrtvovanju, u ljubavi. Zato i gramatu najpre doživljavam kao njegov lični poziv na još usrdniji rad, na još predaniju službu Bogu i narodu.

Željko Perović

PV: Glavni povod za dodelu gramate predstavlja vaš rad na očuvanju arhivske građe Stare crkve u Pirotu. Kako je sve počelo?

ŽP: Reč je o sabornom radu u kome su učestvovali i vernici i sveštenici, crkvenjaci, čak i radnici iz građevinske firme našeg brata Milana Đelića a koji su na visokom i prašnjavom tavanu parohijskog doma danima sakupljali rasute spise, brošure i knjige, potom ih spustali u džakovima do nas. Mnogo važnih dokumenata smo pronašli u zvonari, u crkvenoj šupi, na galeriji hrama. Na žalost, jedan deo građe je zauvek nestao u proteklim vremenima, u požarima, usled ljudskog nemara…

PV: Koja su za vas najznačajnija otkrića?

ŽP: Izdvojio bih jedan sasvim nepoznati tefter iz sredine 19. veka u kome je, između ostalog, vođena evidencija o pružanju pomoći pirotskoj sirotinji. Važno otkriće predstavlja i podatak da su u staroj pirotskoj crkvi sve do kraja 19. veka čuvane čak četiri srbulje, drevne rukopisne knjige ispisane u srpskoj redakciji od kojih je samo jedna ostala sačuvana, upravo ona najstarija, Praznični minej na pergamentu iz 13. veka koji se danas nalazi u mađarskom gradu Debrenicu. Za mene lično, najlepše otkriće u crkvenom arhivu predstavljaju dirljive životne povesti, brojna svedočanstva o dubokoj narodnoj pobožnosti ovog podneblja koju nisu uspeli da unište ni tirani, ni ratovi, ni nemaština, ni episkopi fanarioti koji su sebe smatrali gospodarima života i smrti, i silno zagorčavali život inače napaćenom i porobljenom narodu. Ni bugarski egzarhisti koji su sa crkvenog amvona uzalud bacali svoje anateme na ugledne pirotske čorbadžije privržene Srbiji. Ni brojne svešteničke raspre i moralna posrnuća koja su, kao i danas, bila retka, ali su uvek daleko odzvanjala… Ova snažna crkvena svest naših predaka je fenomen koji treba izučavati i negovati. Jer događalo se a možda se i opet dogodi da pobožni narod sačuva Pravoslavlje dok je sveštenstvo u krizi. Takvi trenuci u crkvenoj istoriji su strašni ali i veličanstveni. Jer upravo u njima jasno vidimo da Crkva nije tek samo institucija već jedan živi organizam kojim rukovodi sam Hristos i koji može, u tim teškim vremenima, da se šćućuri u nekoj sirotoj seoskoj kolibi, prostoj varoškoj čatmari, i da iz tih skritih duhovnih ognjišta, kao iz Vitlejemske pećine izrodi nove anđele u mantijama, nove divne sveštenike, kaluđere i episkope kroz koje će oporaviti poniženu i dugo sramoćenu Crkvu, i potom opet snažno zasijati celome svetu iz nje.

vladika

Vladika Arsenije

PV: Da li će najvažniji rezultati biti prezentovani pirotskoj javnosti?

ŽP: Neke zanimljivosti iz arhiva smo već objavili u biltenu hrama „Mladi Pravoslavac“ kao i na blogu „Priče starog Pirota“. Međutim, starešini hrama ocu Miljanu i meni je od samog početka glavni cilj da sve važne i nove podatke objedinimo u jedan obiman letopis Stare crkve koji će biti dragocen i za sam grad. Jer Stara crkva je svedok mnogih važnih istorijskih događaja, ona je kolevka gotovo svih današnjih javnih ustanova u gradu. Unutrašnjost ovog zdanja predstavlja najstariju gradsku galeriju, sa čudesnim ikonostasom i jedinstvenom zbirkom platnenih ikona iz Jerusalima. Na ženskoj pevnici je još za vreme Turaka formirana prva gradska biblioteka. U njenim pomoćnim odajama su organizovani časovi prvih pirotskih škola. Ekonomi Stare crkve su savesno vršili funkciju prvih gradskih socijalnih radnika, brinuli o siromašnim đacima, o starim, bolesnim, nemoćnim. Stara crkva je i prvi gradski zavod za statistiku, prva matična služba, prvi gradski arhiv. Pri ovom hramu je takođe organizovan prvi sud za hrišćane kako bi se izbegao odlazak kod surovih i nepravičnih kadija. U Staroj crkvi su sveštenici dugo vršili ulogu bračnih savetnika, njihova obaveza je bila da saslušaju zavađene bračnike, da pokušaju da ih izmire najmanje tri puta, da zaštitite zlostavljane žene od muževa nasilnika izricanjem kazni, angažovanjem žandarma… Stara crkva predstavlja simbol pobede prosvećenog i porodičnog Pirota nad mračnim paganizmom, nad bestijalnim i morbidnim običajima u kojima su prinošene čak i ljudske žrtve, poput lapota. Nimalo nije slučajno što se pod njenom zvonarom nalaze skrhani paganski oltari, od kojih je jedan, po Sveti Petroviću, bio posvećen Sabazijanu, tračko-frigijskom božanstvu, koga su neki davni Piroćanci proslavljali orgijastičkim radnjama. Danas, kada se sva ta morbidna i razvratna kultura sofisticiarno rehabilituje, kada stari paganizam postoje novi svetski trend, Stara crkva bi mogla da posluži kao centar tihog građanskog otpora, da bude ono što i jeste – kolevka i savest modernog Pirota. Zbog svega rečenog izradu ovog letopisa smatram ne samo svojom obavezom, već i svojim životnim pozivom.

 

PV: Kakvi su dalji planovi sa crkvenim arhivom, da li će on biti dostupan građanima?

ŽP: Hoće. I najveća zasluga za to pripada vladiki Arseniju koji se lično zauzeo za naš arhiv. Tu je i njegov đakon Dalibor Midić, mladi istraživač koji je nas starije već odavno prevazišao u poznavanju crkvene istorije ovog podneblja. Oni su preko državnog projekta izdejstvovali da arhiv Stare crkve u Pirotu bude stručno obrađen i digitalizovan. To znači da će jednog dana svaki Piroćanac moći lako da zaviri u stare crkvene spise, da preko računara traga za svojim precima, za njihovim sudbinama, za njihovom pobožnošću. Vladika niški pokazuje živo interesovanje i za očuvanjem našeg dragocenog ikonostasa. On je dobar domaćin ne samo u Nišu već i u Pirotu, u svakom gradu i zaseoku nad kojim vladikuje. Ta uloga je njemu po samom činu data, ali i zadata. Episkop ima svoje počasno mesto u svakoj crkvi, počasnu odaju u svakom manastiru, ali sve to mora da opravda smernom i samopregornom Hristovom ljubavlju, što se, hvala Bogu, kod nas danas zaista i dešava. Nadam se da ćemo njegovu podršku imati i kada na red dođe formiranje riznice, malog svetosavskog muzeja koji Pirot zaslužuje, i kao sedište nekadašnje mitropolije, i kao jedno autentično duhovno ognjište na jugoistoku Srbije.

PV: Pored rada na očuvanju arhiva Stare pirotske crkve vi se već dugo godina bavite pisanjem i izdavačkom delatnošću. Šta biste mogli da izdvojite za najznačajniji rezultat vašeg dosadašnjeg rada?

ŽP: Odgovor na ovo pitanje počeću jednim jako dragim citatom od Dostojevskog: „Pokatkad mi Bog daje trenutke savršenog mira. U tim trenucima ja ljubim i verujem da i mene ljube. U tim trenucima ja sam formulisao svoje Vjeruju, u kome je sve jasno i sveto za mene. Ovo je Vjeruju sasvim prosto. Evo njega: ja verujem da nema ništa ljupkije, dublje, simpatičnije i savršenije od Hrista. Sa surevnjivom ljubavlju govorim sebi: ne samo nema Njemu slična, nego i ne može biti. Ja štaviše izjavljujem: Kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi zbilja istina isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom“…. Ne znam da li je iko ikada uspeo tačnije i dirljivije da opiše trenutak kada se duša nađe u blizini Hristovoj, kada oseti njegovo živo prisustvo i bude očarana i zanesena njime. Ovo osećanje je poznato svakom iskrenom verniku a ja mogu reći da mi je u životu vredelo samo ono što sam radio i stvarao u tom iskrenom i smernom, treptavom stajanju pred Hristom, i da je samo takav rad kasnije privlačio duboku pažnju čitalaca, potresao srca i nastavljao da živi dugo nakon prvih aplauza. Sa druge strane, kad god sam pokušao da prisvojim tu božansku blagodat, da je pripišem bogatstvu nekog svog tobož raskošnog duha i intelekta, događalo se da je moje pisanje delovalo na ljude tek kao neka šarena laža, kao čarolija koja samo bljesne i zauvek nestane, a mene ostavi čamotnog i praznog. Zato smatram dragocenim jedino ona dela u kojima sam uspeo da potisnem svoj ego i da, svetan svoje ništavnosti, dozvolim Hristu da mi priđe, da me dotakne, da obraduje i zagreje i mene i one kojima se obraćam. Da kažem iskreno, nemam mnogo takvih ostvarenja, mnogo je više ovih drugih, praznih i ništavnih. Svestan sam da ovaj prosek mogu popraviti jedino ako objavim mnogo ozbiljniji rat svojoj sujeti i gordosti, svojoj lenjosti i slastoljublju. Na to me sada obavezuje i gramata i lični primer vladike Arsenija… Želim da kažem i da se danas u Crkvi mnogo govori o važnosti čestog pričešćivanja a da gotovo niko ne spominje značaj ovog duhovnog zbližavanja s Hristom koje Dostojevski ovako čudesno ispoveda. Mi dakle možemo da se pričestimo i Hristovim emocijama i delanjima, jer i u njima su prisutne božanske energije, ne samo u putiru. Ali problem je što Hristos nije živeo udobnim životom, njegova svakodnevnica je bila puna odricanja, stradanja, sirotinje a to nimalo nije prijatno niti popularno danas. Mnogo je lakše ustati ujutru, otići u crkvu, pričestiti se, i potom opet utonuti u lagodni i sentimentalni humanizam savremenog bezbožnog sveta. Ljubav ka Majci Crkvi, zbog koje sam i dobio ovo priznanje, daje mi za pravo da kažem da ovo moderno hrišćanstvo, u kome se Hristos apstrahuje i relativizuje kao neka davna i prevaziđena istorijska ličnost, predstavlja najveću opasnost za našu Crkvu, opasnost iz koje izviru svi skandali i raskoli koji Crkvu danas tako snažno potresaju. Bog je postao ceo i savršeni Čovek, i ljudska duša bez njega i njegovog prisutva, kako kaže naš Ava Justin, išezava u bezumlju. Taj divni Bogočovek je smisao i sadržaj našeg života, naših bogosluženja i delanja, strogih postova i milosrđa. On upravlja svojom Crkvom kao svojom Nevestom kroz sabora smernih vladika koji se upodobljavaju Njemu. Ko sve to odriče, pa bio on i čuveni vaseljenski patrijarh, čuveni vaseljenski teolog, sebe svrstava među najgore rušitelje Pravoslavlja zbog kojih su nekada sazivani veliki crkveni sabori. Pobožni srpski narod možda i ne ume sve ovo da izrazi, ali snažno oseća da nešto u današnjoj Crkvi ozbiljno ne štima, da u njoj postoji neko čudno bogoslovlje koje ugađa telu i egu, koje odriče živog Hrista. Lepa vest je da taj isti narod, poput svojih predaka, nepokolebivo čuva svoj delić Pravoslavlja, svetački ćuti i trpi, i čeka da Hristos ponovo vaskrsne.

Morate biti ulogovani da biste komentarisali. Login