Kultura

Piroćanac napisao priču posvećenu svim osobama sa invaliditetom – Napolju je dan lepši

Piroćanac Milan Manić, po zanimanju samostalni umetnik koji već nekoliko godina živi u Pančevu, dobio je pohvalu na međunarodnom konkursu za najlepšu kratku priču 2019. koji je raspisao Književni klub “Ivo Andrić” iz Beograda. Manićeva priča posvećena je svim osobama sa invaliditetom. Manić je osim izuzetnih priča, poznat poznavaocima umetnosti i kao vrstan digitalni umetnik, za šta je takođe više puta nagrađivan na različitim konkursima. 

-Posebno mi je drago što je žiri vrednovao priču posvećenu svim osobama sa invaliditetom-kazao je Manić za “Pirotske vesti”.

 

Evo i nagrađene priče:

Napolju je dan lepši
Žena je otišla kod dobre drugarice iz školskih dana na kafu. Drago mi je što gaji davno ustanovljeno prijateljstvo. Deca su u poseti baki i deki u dvodnevnoj okrepi, otrgnuta od gradske vreve i jednoličnosti svakodnevice. Milena im je spakovala samo knjige jer se baka ne snalazi sa tabletom i računarom koje najviše okrivljuje za poremaćaj pažnje, učestale deformitete i gojaznost; i nedajbože, zaostalost u razvoju.
“Današnja deca, ćero moja, nemaju primerenu gestikulaciju svom uzrastu, i ne umeju zete, da pričaju očima. A i nisu rečita jer im je slovar oskudan zbog tehnoloških novotarija. Samo im iskače nekakav šareniš na ekranu nadražujući okice. Meni se, brate, zavrti u glavi kad gledam šta rade na mobilnom. Jadna dečica, plaćaju danak novim tehnologijama i muci roditelja koji ujutru odlaze na posao a vraćaju se noću.” – Žali se baka na digitalno doba i tranziciju.
“Eh, u naše se vreme znalo za red! Plaćeni godišnji odmor i osmočasovno radno vreme, bato! Osam sati sna, i još osam za porodicu i kulturu. Deca bi se po celi dan igrala napolju. Ni motkom ih nismo mogli uterati u kuću.” – Obično bi se nadovezao deda. On će ih dovesti predveče. Milenica će se vratiti pre da pospremi.
U mojoj sobi, dan je lep i tih. Sunce mi miluje lice sledstveno pomicanju grana dvorišnog drveća. Nedeljno ranojesenje popodne odmiče tromo. Spokoj ne ometa ni prigušeni zvuk automobilskih motora kad protutnje ulicom naspram kuće. Lišće je još pretežno zeleno. Tek je poneki listić podlegao žućkastom pigmentu koji ga lagano prevodi u presahlost. Razgranate krošnje lipa mestimično propuštaju sunčeve zrake kroz prozore ostavljajući treperavo-razloženu sen na bočnom zidu koja se poigrava sa nepomičnom lisnolikom šarom zavesa. Pogled mi se spušta na usnulu knjigu na limenom pokrovu stare TA peći; na malo pakovanje nepojedenog pečenog kikirikija; gumu u obliku torusa čiji je ukrasna boja odavno počela da se ljušti usled stezanja otkrivajući abonosnu tmastost pečenog kaučuka. Odlučio sam da ostanem u sobi prepuštajući se čulnom užitku lepog oktobarskog dana.
Mogao bih da izađem i u dvorište porodične kuće. Otac i stric su betonirali blagu kosinu dugu desetak metara od ulaznih vrata do kapije. Postavili čvrst metalni gelender za pridržavanje. Iza kapije je već druga priča. Kako gde, zapravo. Stare komšije me poznaju pa izbegavaju da parkiraju automobile na pešačkoj stazi. Međutim, nevolje su počele novogradnjom na placevima gde su nekad pustele oronule kuće. Nedaće su se uvećale i sa nadogradnjom, čime bi zgrade od nekadašnja tri-četiri sprata postale šestospratnice bez lifta što nije po propisu. Novi stanari na tako malom prostoru gotovo su prinuđeni da preprečavaju i onako uske trotoare vozilima. Premda to pešacima mnogo ne smeta jer se bez po muke mogu provući kroz šupljine između taraba i auta. Nezgoda je, naime, u tome što će majka sa bebom u kolicima, kada se ne bude mogla probiti kroz tesnac ispred ograde i nemarno ostavljenih mašina, morati da ugrozi svoju i bezbednost deteta sišavši na drum. Poteškoće su još izraženije u mom slučaju. Ukoliko i uspem u invalidskim kolicima da savladam ivičnjak, opet bivam ostavljen na milost i nemilost ulici, pažnji i naravi njenih vozača. Kažu da oprez u saobraćaju nikad nije naodmet, naravno, kao i poštovanje propisa. Pa ipak, ta mudrost progovara iz savesnih umova.
Prokleta skela i moj bivši posao građevinca! Nisam pio na radu. Niti sam izgubio ravnotežu. Vremešni gvozdeni zglob se naprasno slomio dok sam bio gore. Od tada sam nepokretan. Usud sa kojim se ne mirim, ali moram. Šta ću… Drugačije ni ne mogu. Leka nema?! Dobro je sada. Zimi je teško. I da hoću – napolju ne mogu od leda. Kad nema snega ima hladnoće koja pak ne valja za omlitavele noge. A prehlada zna da siđe u pluća.
“Miikiii! Miki, evo me!” Stiže moja Milena. Sagnu se da bi me poljubila.
– ’Ajde. Ajmo, napolju je dan lepši.
Bez barijera
Tagovi

Slične vesti

Back to top button
Close