Sport

MOZZART SPORT: KAKO JE FUREŠT IZ PIROTA POSTAO KRALJ KANTRIDE

Još jedna sjajna priča Mozzart Sporta u kojoj se opisuje Pirot u vreme dok je zahvaljujući Draganu Nikoliću bio fudbalska velesila. Autor teksta je Predrag Dučić

Tekst u integralnoj formi pogledajte OVDE.

Raskošna bašta hotela Ambasador, Opatija. Pogled puca na Lungomare i njegov Lovran. Arija friška, ambijentalna bonaca…

Dan ko poručen za ‘amarcord’.

“Moje selo je Drenova, tamo između Ljubiša i Sirogojna. Bio sam još klinac kad su se moji roditelji preselili u Beograd, tako da sam odrastao na periferiji Beograda – u industrijskom naselju blizu Padinske Skele”, počinje svoju životnu storiju Milan Radović, nekada najbolji strelac Prve lige Jugoslavije.

“Kao mlad igrao sam za PKB. Tu sam bio negde do 16, 17. godine. Moj veliki drug u to vreme bio je Jani Ašler. Mađar. Mnogi bolji igrač od mene. Sećam se, kad on dođe na utakmicu, mi oderemo svakog sa nekoliko golova razlike. Kad ne dođe – grčimo se”…

“Kao deca otišli smo na probni trening u Crvenu zvezdu. Oni nam dali neke pocepane tenisice. A Jani mene za ruku i kaže: Idemo mi odavde”…

“Bio je godinu dana mlađi od mene. Jedini je u to vreme imao auto, televizor u kući… To su šezdesete… Svi smo dolazili kod njega da gledamo TV. On je pušio još sa 12-13 godina. Igrao je kad je hteo. Izgubili smo kasnije kontakt i više se nikada nismo videli. Žao mi je zbog toga”…

Rodom Ercov, Zlatiborac, po opredeljenju Kvarnerac, Istrijan. Po društvenom statusu – legenda. Pre svega Rijeke. Internacionalnu karijeru gradio u Francuskoj. Réputation d’excellence. Igrao za reprezentaciju Evrope zajedno sa Johanom Krojfom; likom i frizurom podsećao na Kevina Kigena; davao golove kao Gerd Miler. U svakom timu prvi ili drugi tobdžija.

Milan Radović u Rijeku je došao pre skoro pola veka, kao anonimni furešt; danas mu se klanjaju kad ga sretnu na Korzu. Kao lokalni heroj zaslužio petokraku zvezdu u Ulici slavnih na opatijskoj Slatini, na pločnicima što sliče onim čuvenim kalifornijskim, posvećenim superstarovima američke industrije zabave. Ako ni zbog čega drugog, ono zarad čuvenog gola na Marakani u proleće ’78, kada je Rijeci doneo prvi trofej u klupskoj istoriji.

Tim pogotkom sebi je obezbedio mesto u gradskoj aleji besmrtnika. I neslućenu slavu. Od Pule do Trsta; od Koversade pa sve do Karlovca.

A sve se posložilo neplanirano. Gotovo slučajno. Jer Milan Radović prvi put je nogom kročio na Kantridu da bi se ljubazno zahvalio velikom patronu Ljubi Španjolu na ponudi da pojača Rijeku.

Ali onda…

Scenario: fudbal.

Režija: život.

Glavna uloga: Milan Radović – Krlja.

Idemo redom. Nadimak Krlja doneli ste iz Srbije?

“Tako je. Bio sam sićušan i igrao sa starijima. Dešavalo se, normalno, da me ćušnu, odgurnu, udare. Ja ne cmizdrim, za raziliku od mojih vršnjaka, nego vratim. Onda su počeli da mi govore da sam dosadan ko krlja. Otuda taj nadimak. Ovi stariji posle su me birali da igram sa njima u ekipi. Ma super je to vreme bilo”.

Probijati se kroz beogradske niže lige sedamdesetih nije bilo lako. Stariji ljubitelji fudbala zaklinju se u ondašnje asove malih terena i neretko Srpsku ligu – Beograd, ili čak Beogradsku zonu, stavljaju u ravan sa sadašnjom Superligom Srbije. Izuzimajući Crvenu zvezdu, Partizan, eventualno još jedan, dva kluba, kažu – to je to. Možda čak i viši nivo. A tu je i ekspresan odgovor na logično pitanje: zašto kad su bili toliko dobri nisu napravili veće karijere? Gradska manguparija, nisu mogli bez Dorćola, Čubure, Liona, Krsta… Bez društva, kafana, noćnog provoda odvajkada specifičnog u srpskoj prestonici.

“Slažem se najvećim delom. Današnjih sedamdeset odsto igrača ne bi imalo šta da traži u igri od pre 35-40 godina. Trebalo bi da budu sretni da nose torbe. Možda se mnogi neće složiti sa mnom, ali mi smo bili mnogo bolje tehnički obučeni nego ovi momci danas. I stojim iza toga. Posebno što je drugačiji odnos prema svemu. Nažalost, mnogo toga zavisi isključivo od novca. Zamislite da smo mi imali ovakve uslove”.

Prvi ozbiljniji rezultat napravili ste sa Železnikom 1972. Kako pamtite to vreme? Imali ste nepunih 20…

“Iz PKB-a otišao sam u Železnik. Bili smo prvaci odmah te godine, ušli u Beogradsku zonu. Sećam se da je Pophristovski bio jedan od najboljih igrača. Trener nam je bio Miša Stojiljković. Čuveni Miša Pop”.

Posle toga sledi transfer u Beograd sa Karaburme. I opet plasman u viši rang, ulazak u Srpsku ligu. U arhivi ‘pokojnog’ JSL Sport stoji da ste osam puta birani u tim kola. Tu su dve ‘devetke’, čak jedna ‘desetka’, nekoliko ‘osmica’. Kad je krajem juna crta podvučena na kontu ste imali čak 32 pogotka, 12 više od pratećeg Vekića iz Dorćola.

“U to vreme nas je gledalo po pet-šest hiljada gledalaca. OFK Beograd smo dobijali kad smo hteli, Zvezdu smo tukli, Partizana… I to kompletnu Zvezdu, Miljan Miljanić sedeo na klupi. To su sve bile prijateljske utakmice, međutim u to vreme prijateljske utakmice imale su mnogo veću težinu”.

Konstatovali smo već da se Beograd u ono vreme nije tako lako napuštao. Vi ste otišli. I to u Pirot?!

“Naravno da nije bilo lako otići iz Beograda u Pirot. Odrastao sam u Beogradu, imao društvo, neki ustaljeni način života… Ali predsednik Radničkog Dragan Nikolić došao je po mene i dao mi za ono vreme neverovatne uslove da pređem u Radnički. Oni su tada bili Druga liga, a njegova želja bila je plasman u Prvu ligu Jugoslavije”.

“Za nagradu, za ulazak u Prvu ligu, svaki igrač mogao je da bira stan u kom kog gradu želi u bivšoj Jugi! To je bilo obećano i sigurno bi bilo ispunjeno. Jer štagod da je Dragan obećao – ispunio je. Uostalom, njegov Prvi maj Pirot bio je sponzor Crvene zvezde u ono vreme. Izuzetno moćan, sjajan čovek”.

Dragan Nikolić svakako zaslužuje posebno poglavlje u ovoj priči. Jedan od najvećih preduzetnika i sportskih radnika svih vremena na ovim prostorima osnovao je i u nebesa podigao tekstilnu industriju Jugoslavije, gradeći od temelja fabriku Prvi maj. Na njega se ugledao i od njega učio čuveni Lučano Beneton. Ostaće zanavek upamćen Nikolićev koncept negovanja kulture rada i ulaganje u sređivanje prostorija u kojim radnici provode vreme. Zvučaće nepojmljivo za današnje vreme, ne samo u Srbiji, nego u svetu: u okviru Preduzeća zaposleni su imali obezbeđenu zdravstvenu zaštitu (čak i zubara), muškog i ženskog frizera, vrtić za decu, dom kulture, biblioteku, muzej, bife i restoran.

“Fabrika nipošto ne sme da bude siva i odbojna. Ona mora da ima svoje boje, miris, dušu i srce. Radnik s lakoćom i potpuno zadovoljan treba da ulazi u krug preduzeća. Samo tako biće maksimalno produktivan”, govorio je svojevremeno Nikolić, a na njegove reči nedavno u jednoj zanimljivoj reportaži podsetio BBC.

‘Prvomajke’ pamte da su na zidovima u proizvodnim halama visila najpoznatija dela domaćih umetnika, da je sa razglasa išla muzika koju su same birale, te da su cvetnim parkom od glavne kapije do samog ulaza šetali paunovi i srne. Odmore su sa svojim porodicama provodile uglavnom po banjama u Srbiji ili na hrvatskom primorju, i to 70 odsto o trošku firme.

Piroćanci su imali tu sreću da je Dragan Nikolić obožavao sport, naročito fudbal, tako da je Radnički u njegovo vreme bio jedan od najorganizovanijih klubova u državi.

“Sa Draganom sam napravio ugovor na dve plus dve godine”, priča dalje Radović. “Ako se dobro sećam, dobio sam oko 5.000.000 ondašnjih dinara, plus žena direktor robne kuće, ja njen zamenik. A nemamo obavezu da se pojavljujemo na poslu ni jedno ni drugo. Sestra je takođe dobila posao u robnoj kući. Plus, stan u Beogradu kao šlag na tortu, ako ispunim ceo ugovor. Do čega ipak nije došlo”.

Uslovi su zaista bili tako veličanstveni kako se priča?

“Evo, mogu vam reći za teren: retko ko i danas ima takav. Mogao si u odelu da se valjaš po onoj travi. Trener nam je bio čuveni Aleksandar Petaković. Ekipa izvanredna: Milovan Glišić, Medić, Miroljub Đorđević, najbolji igrač, ‘desetka’, mogao je da napravi mnogo veliku karijeru, ali se uvek držao one: bolje biti prvi u selu, nego poslednji u gradu”…

Još koju o Draganu Nikoliću?

“Evo jedna pričica o njemu… Ja sam tek došao u Radnički. Bili smo na pripremama u Ulcinju. I sad, dolazimo tamo, a neka ekipa u foajeu hotela sedi, onako sve sa torbama. Bilo je negde oko deset sati… Prošao ručak, oni i dalje sede tu. Dragan ih tad pita: Šta radite, deco, tu? Oni kažu čekaju, pokvario im se autobus. Čekaju da ga poprave, ili da neki drugi dođe po njih. To je bila ekipa Iskre iz Bugojna… A mi smo imali naš autobus. I Dragan zove: Ljubo? Ljuba naš vozač… Kaže: Pali naš autobus i vozi momke kući”.

Do Bugojna?

“Do Bugojna. Kući da ih vrati. Zašto sve ovo pričam… On je svojevremeno tražio prostor za trgovinu u Sarajevu, ili bilo gde u Bosni. S tim jednim gestom, s tom jednom vožnjom, dobio je priliku da bira lokale, u kom god hoće gradu u Bosni. Hoću da kažem koliko je bio ispred svog vremena. Veliki biznismen. A imao je samo krojački zanat. Nikakve visoke škole. Veliki direktor Prvog maja i predsednik Radničkog iz Pirota”.

U kakvom sećanju vam je ostao Pirot kao grad?

“U sjajnom. Uvek pun stadion, borili smo smo se za prvo mesto. Na kraju je po ključu ušao Napredak iz Kruševca. Iako smo mi bili bolja ekipa”…

 

Početak romanse sa Rijekom bio je dosta interesantan. Sami ste više puta priznali kako niste imali u planu da stupite u tu ‘ljubavnu vezu’…

“Ja sam u Rijeku došao da kažem ljudima iz kluba da neću da pređem kod njih. Već sam se bio dogovorio za dodatne dve godine sa Radničkim. Sve obećano bih dobio i nisam razmišljao da menjam klub. Međutim menadžer koji je pregovarao sa Rijekom bez mog znanja, zamolio me samo da odem do Rijeke, da mu ne bih zatvorio tamo vrata. Pošto nikada nisam bio u ovom delu Juge, bila je to više želja da vidim grad i da učinim tom čoveku”.

“Sleteo sam u Pulu, iz Pule taksijem do Rijeke. Bio je sedmi mesec, ovde luda kuća u to vreme. I Ljubo Špaljol me čeka na večeri”…

Vama je i dalje u glavi da odbijete?

“Da, došao sam da kažem da neću. Ali Ljubo kaže vodite ga malo po Opatiji, ima rezervisano sve u hotelu Bonavija, pa sutra posle marende neka dođe na razgovor, na Kantridu”.

U međuvremenu u igru je ušla i Zvezda…

“Jeste, bili su neki razgovorili, u opticaju stan… U tom momentu igram za olimpijsku reprezentaciju, nisam prvi strelac Druge lige, ali bio sam drugi. Olimpija mi nudila strašnu lovu – nije me to zanimalo. Nisam hteo u Ljubljanu. I sad, pune glave tih priča o Zvezdi, ulazim u pregovore sa Rijekom”.

I dalje sa ciljem da odbijete?

“I dalje”.

Međutim?

“Ljubo Špaljol direktan: šta tražiš da dođeš u Rijeku? Ja kažem 25.000.000 i stan! On kaže – imaš! Ja lupio, bezveze, samo da odustanu… Kad on reče to ‘imaš’, ja reko ček, ček, samo malo… Šta ću sad?! Da zovem ženu prvo. Zovem je, pitam šta misli, ona kaže kako ti odlučiš. Tu ja prelomim: nismo nikad živeli na moru, idemo da vidimo kako će to da izgleda. Uvek možemo da se vratimo. I naravno da se nisam pokajao. To su mi bile najlepše igračke godine”.

Red je poneku i o Rijekinom velikom čoveku – Ljubi Špaljolu.

“Retkost je bila u ono vreme da nekog igrača dočekuje predsednik. A mislim da je Ljubo bio daleko, daleko ispred svih. On je bio direktor Adrijagradnje koja je zapošljavala 18.000 ljudi. Napravio je ovu ACI marinu. To je njegova ideja, njegov projekat”.

Španjol je u neku ruku bio pandan Draganu Nikoliću iz Pirota. Ozbiljna marka u građevinarstvu, čovek željan dokazivanja na fudbalskom polju. Uradio je velike stvari sa Rijekom, ali i kasnije sa Vojvodinom. Njegovo iskustvo u velikoj meri ugrađeno je u šampionsku titulu Vojvodine 1989. godine. Njegovog je uma delo dovođenje Siniše Mihajlovića iz Borova u Novi Sad, odnosno otimanje Miloša Šestića ispred nosa Crvenoj zvezdi u leto 1987, kada se vraćao iz Pireja.

Znao je stari lisac kako da ‘slomi’ i Milana Radovića…

Sjajan tekst autora Predraga Dučića, u integralnoj formi,  pogledajte OVDE.

Slične vesti

Back to top button

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker