Konačno smo shvatili da smo svi isti! Svi smo jednaki! Nema razlike! – Ovu poruku poslala je naša sugrađanka Jelena Cvetković u svom radu iz maternjeg jezika

Kako izgleda pandemija i situacija u kojoj se čovečanstvo danas nalazi iz ugla jednog deteta. Pročitajte rad jedne naše sugrađanke – Jelene Cvetković, učenice Srednje stručne škole. 

 

Kad stane svet…

 

“…Zašto sam ovde? Pa recimo da sam ovde zato što sam se umorio gledajući vas kako idete unazad, umesto da napredujete. Umorio sam se gledajući kako se uništavate sopstvenim rukama. Bio sam umoran od načina kojim postupate prema planeti, kako se odnosite jedni prema drugima. Bio sam umoran od vaših zlostavljanja, vašeg nasilja, ratova, vaših međusobnih sukoba, od vaših predrasuda. Umoran sam od vaše pohlepe, licemerja, od vaše sebičnosti. Koliko ste samo malo vremena posvećivali vašim porodicama. Koliko ste samo značaja pridavali nebitnim stvarima, umesto da se okrenete važnijim. Bio sam umoran od vaše opsesije i napora, neprekidne potrage za najlepšom haljinom, za najnovijim telefonom, za najlepšim autom, samo da biste drugima izgledali kao uspešni. Umoran od vaših prevara, dezinformacija. Koliko ste samo malo komunicirali. Umoran sam od vaših žalbi, a ne činite ništa da poboljšate vaše živote. Znam. Biću oštar prema vama, možda i siviše. Ne gledam nikog u oči. Poruku koju vam šaljem – jednostavna je.

Onda smo se probudili iz sna, koji smo sanjali čitav svoj život. Ceo svet je stao. Kao da smo za samo jednu noć izgubili sebe. Onog lošeg sebe u sebi. Počeli smo slušati o tuđim životima, ali ne onim ušima kojima smo nekad. Počela su slušati naša srca. Razumemo tuđe želje, potrebe, probleme. Nekako kao da nam od tog jutra više nije bilo bitno koje smo vere, nacionalnosti, boje kože. A u svima smo videli samo ono loše. Posle udarca koji nas je trgnuo iz sna više nam nije bitno koje smo vere, svakako se molimo Bogu za zdravlje i život svih nas. Boja kože više ne igra nikakvu ulogu. Bio crne ili bele puti ti si samo čovek koji ima pravo da živi. Sada nema nazad, zatvoreni smo svi u svoje domove, izolovani jedni od drugih. Pojedini nisu sa svojim porodicama, decom, unucima, prijateljima, ali proći će. Sve se to dešava iz jednog razloga. Da, priznajemo, pogrešili smo, shvatili smo koliko je važan jedan zagrljaj, ljudski kontakt, dijalog, rukovanje. Od ovakvih stvari treba krenuti ispočetka. Istina, umorni smo, uplašeni, ali po prvi put ne mislimo samo na sebe. Ne sladimo se tuđom nesrećom, ne ratujemo među sobom. Ispred sebe imamo nevidljivog neprijatelja, protiv koga je jedinstvo i sloga jedino oružje. Čudno je kad nemaš koga kriviti za nešto loše što ti se dešava, još čudnije je kako smo zaboravili sve one probleme koji su se do juče činili najvećim. Konačno smo shvatili da smo svi isti! Svi smo jednaki! Nema razlike!  On je ovde u prolazu, ali osećaj bliskosti koji je stvorio za vrlo kratko vreme, mora trajati zauvek.
Živite život na najjednostavniji način, hodajte polako, dišite duboko, ako nešto ne voliš, poštuj, jer tako stvaraš mir. Čini dobro, uživaj u prirodi. A dan kada budemo slavili, to će značiti da je on upravo otišao,ali njegovo prisustvo ne treba da bude razlog da samo tada budemo bolji ljudi.
U životu sve prolazi, a ono što ostavimo iza sebe, to smo zapravo mi. “

Jelena Cvetković, Srednja stručna škola
Profesor: Jelena Stamenović

Morate biti ulogovani da biste komentarisali. Login