IZ RIZNICE MUZEJA PONIŠAVLjA: ESNAFI U PIROTU
Radi zaštite svojih interesa, ostvarivanja prava i viših ciljeva, istorodne zanatlije ili zanatlije srodnih delatnosti su se organizovali u esnafske ili cehovske organizacije. Za osnivanje esnafa moralo je da postoji najmanje 12 zanatlija iste struke. Ukoliko to nisu mogli da ispune, istorodni zanati su se udruživali u mešovite esnafe. Esnafska organizacija je štitila svoje članove i pomagala im, obezbeđivala monopol nad zanatskom proizvodnjom i borila se protiv štetnih uticaja i konkurentnih tendencija. Esnafsku organizaciju u Pirotu su imali samo zanatlije hrišćani. Turci odnosno muslimani, Jevreji i Cincari nisu imali svoje esnafe, niti su pak ulazili u esnafe hrišćana. Do druge polovine XIX veka u Pirotu je bilo 286 radnji-dućana, sa isto toliko dućandžija, 286 kalfi, 286 čiraka. Pred kraj XIX veka, bili su poznati ovi esnafi u Pirotu: kačarski, lončarski, obućarski, kujundžijski, bakalski, pekarski, kovačko-kazandžijski, opančarski, tabački, mumdžijski, mehaničarski, kafanski, baštovanski, berberski, mutavdžijski, tkački, bojadžijski, ćurčijski, staklarski, dunđerski, platnarski i esnaf zemljodelaca.
Zabeleženo je da je Pirot 1896. godine imao 1998 kuća i 10.000 stanovnika, od kojih je 230 zemljoradnika i baštovana, 273 abadžija i vezilja, 270 trgovaca i piljara, 8 advokata, 22 profesora i učitelja, 4 mlekara, 9 sveštenika, 33 čuvene kujundžije, bilo je 200 razboja, 70 tkača i 12 bojadžija.
Najstariji esnafi u Pirotu
Za najstariji esnafe u Pirotu smatraju se terzijsko-abadžijski, čije osnivanje datira još krajem XVIII veka, zatim grnčarski, kacarski, tkački, creparski. Sudeći po uredbama koje je terzijski esnaf izdavao još 1843-1848. godine, ustanova esnafa bila je od neizmerne koristi u svakom pogledu za naš narod u onom vremenu. Esnafske uredbe, tarife, pa one stroge naredbe da se hrišćani ne smeju ni za šta da obraćaju Turcima dok se esnafu ne jave itd., jasno svedoče koliko je esnaf vredeo u ono vreme. Esnaf je donosio odluke gde se sme ili ne sme otvoriti radnja, sankcionisali su prekršaje esnafskih pravila.
Svaki esnaf imao je predsednika, ustabašu, odbor, svoj pečat i zajedničku blagajnu, zastavu i slavu. Svaki je esnaf imao i svoju uredbu, kondike, pravila. Bogatiji esnafi su imali svoje domove, u kojima se slavilo i dogovaralo. Razvojem kapitalističkih odnosa, esnafske organizacije su krajem XIX i početkom XX veka sve više gubile opravdanost svog postojanja. Zanatstvo i njegovu organizaciju ugrožavala je nagla industrijalizacija i modernizacija života. Stari zanati su odumirali, esnafske kase su ostajale prazne.
Nakon Drugog svetskog rata mnogi esnafi su prerastali u preduzeća, kao na primer kožarsko- ćurčijski u Industriju vune i kože, terzijsko-krojački u Industriju odeće „Prvi maj“, jorgandžijski u „Pobedu“…
Svedoci esnafskih udruživanja u Pirotu ostali su u muzejskim zbirkama: pečati, majstorska, kalfenska i esnafska pisma, samo su deo postojanja čvrstih pravila koja je trebalo savladati da bi se postalo „esnav čovek“.
foto – arhiva Muzeja Ponišavlja
