Kultura

Ana Vučković Denčić: Čin pisanja je uživanje ali i terapija

Ana Vučković Denčić, spisateljica, kolumnistkinja i novinarka Radio Beograda 2, bila je gost ovogodišnjeg Salona knjige i grafike u Pirotu povodom svog novog romana “Yugoslav”, koji je ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Za nju to nije nikakva novina jer je imala samo devetnaest godina kada se prvi put našla u užem izboru za NIN-ovu nagradu delom  “Epoh alipsa juče”. Autorka je četiri romana i zbirke priča. O samom činu pisanja, o svom novom  romanu, ali i o Pirotu, Ana govori za Pirotske vesti.

Sa koliko godina ste počeli da pišete i šta za Vas predstavlja sam čin pisanja?

– Počela sam da pišem relativno rano. I moji prvi sastavi su se uvek razlikovali od drugih i nastavnici su ih uvek ostavljali za kraj, da ih pročitam gotovo ceremonijalno. Pisala sam za školske časopise, ali moj prvi objavljeni roman bio je u srednjoj školi. Verovatno sam o mnogim temama razmišljala i ranije, ali ih nisam zapisivala. U neku ruku, i ta inkubacija, stanje pred sam čim pisanja su mi omiljeni. A onda sledi to hvatanje savršenih i preciznih izraza za ono što hoćemo da kažemo, za atmosferu koju želimo da postignemo. Čin pisanja za mene je uživanje, ali i terapija. Ili oba. Tako je bilo sa pisanjem Yugoslava, osećala sam da moram da ovom knjigom prvo pomognem sebi, a tek onda sam shvatila da bi se to pisanije moglo svideti i drugima. Pisanje je bilo i zadovoljstvo, jer sam se oslobađala velikog tereta i istoremeno bila svesna da pišem nešto autentično.

Ko je Jugoslav u romanu “Yugoslav”?

– Ime Jugoslav više se ne daje dečacima. Ili veoma retko. Zapravo, ovo ime je za mene bila dvojaka odrednica – i ime koje se retko daje, ali i narodnost, jer svi smo mi nekada bili Jugoslavi. Dok sam pisala, na umu sam imala svog tatu, koji se nije tako zvao. Imala sam njega, ali i njegovu imao pa nemao generaciju, one koji su išli na ta mitska letovanja, živeli nonšalatno, nosili jugoslovensku konfekciju, one koji su mislili da će to zauvek trajati, a onda doživeli i krah tog sistema i svojih iluzija. Taj Jugoslav personifikuje tu generaciju o kojoj sam želela da pišem, takođe želeći da progovorim o tome kako mi deca razumemo svoje roditelje, sada kada smo i mi odrasli i svesni svega, i svesni i njih ne samo kao svojih roditelja, nego i ljudi van te uloge.

Zašto se uvek vraćamo Jugoslaviji kao boljem mestu za život?

– Ja sam u toj Jugoslaviji živela vrlo kratko, no to me nije omelo, kao i mnogo onih koji su još i mlađi od mene da je upoznamo posredno, peko arhive, popularne kulture, artefakata, priča roditelja, sopstvenih maglovitih uspomena. Vraćamo se njoj zbog ljudske potrebe da ulepša prošlost ili je vidi bajkovitijom, ali i zbog toga što je ona, realna ili izmišljena, jedan savršeno stilizovani sistem, jedna potpuna slika na kojoj ne fali ni mode, ni sporta, ni filma, ni apstraktne umetnosti, ni dobre hrane, ona je bila toliko razuđena, tako različita u raznim svojim delovima, uzbudljiva i to je privuklo i one koji je nisu doživeli. U tom smislu Jugoslavija je ključ za iščitavanje mnogih drugih tema u mojoj knjizi, priči o nastanku i nestanku, o uspomenama, o ljubavi i smrti…

Vaš roman je naišao samo na pozitivne kritike. Da li Vam to otežava put ka pisanju sledećeg dela?

– Ne razmišljam o novoj knjizi. Ovo je bio emotivno veliki zalogaj i mislim da će proći neko vreme do kad mi se bude javila ponovo neka ideja, neka iskra budućeg rukopisa. Volim pozitivne kritike, naravno, iako mi za Yugoslava baš nedostaje neka ne tako pozitivna. Zaista bih volela da čujem i nešto novo. Ja ne pišem zbog kritika, čak ne ni zbog čitalaca prvo, ja to radim zbog sebe, da sebi objasnim sve(t). Pišem zbog sebe, a objavljujem i zbog sebe i zbog potencijalnih čitalaca. U tom smislu kritike ne mogu ni da mi pomognu ni da me poremete u pisanju nečeg novog. To zavisi samo od mog unutrašnjeg poriva. Uvek pomislim kako se neće javiti nikakva nova tema i ideja i da sam iscrpela sve svoje unutrašnje resurse. A onda se ponovo javi nešto. Ljudi očekuju nešto od pisaca koje vole, taman napišeš knjigu, pitaju te kada će nešto novo. Na to nemam odgovor. On ne zavisi ni od publiciteta, ni od kritika, to ili će doći li ne.

Često boravite u Pirotu. Kakvi su Piroćanci i šta vam se ovde najviše dopada ili ne dopada?

– Moj muž je Piroćanac. Volim da dolazim u ovaj grad jer sam tamo uvek na odmoru i relaksirana, idemo da posetimo baku i deku mog sina Filipa, uživamo na Keju, idemo u dobre kafane. Ne postoji ništa što ne volim, postoji samo momenat u kome ne razumem šta ljudi pričaju, ako pričaju brzo. Piroćanci koje ja znam su divni, jer osim muževljeve familije imam i nekoliko prijatelja odande. Volim prirodu, hranu, a i sam grad je sladak. U sredini kakva je Pirot Beograđani se odmore od gužve i jurnjave, a opet sa druge strane nije ni da je Pirot mrtva. Naprotiv.

Tagovi

Slične vesti

Back to top button
Close