Poslednji lužnički jorgandžija

Osamdesetjednogodišnji Svetomir Petrović iz Babušnice, jedan od poslednjih jorgandžija u ovom delu Srbije, iako u poodmaklim godinama i dalje ponekad napravi jorgan, od vune, onako kako su se pravili vekovima unazad. Ovaj zanat bio je nekada veoma cenjen, a na svadbama upravo jorgan bio je poklon koga su svi mladenci priželjkivali. Deka Svetomir kaže da uprkos tom jorgandžijski zanat nikada nije bio previše isplativ za razliku od krojačkog na primer pa među jorgandžijama postoji izreka da je zarada od ovog zanata onolika kolika je senka kada iglu okrenete prema suncu.

Prisećajući se, kako kaže, sretnijih vremena kada je u babušničkom kraju bilo na desetine jorgandžija, deka Svetomir kaže da je počeo da radi 1948. Ili 1949. godine kod majstora u selu.

jorgandzija svetomir petrovic babusnica_3

“Kada sam počeo da radim kao šegrt bilo je naporno. Nije bilo radnog vremena kao sada osam sati, nego se radilo od jutra do mraka, po ceo dan. Posle sam 1962. godine otišao u firmu gde sam nastavio da radim”, kaže deka Svetomir.

jorgandzija svetomir petrovic babusnica_5

Kada bi neki mlad šegrt došao kod majstora jorgandžije na zanat, dodaje, govorili su mu u šali da je zarada u jorgandžijskom zanatu onolika kolika je “ladovina kada se igla uperi prema suncu”.

U Babušnici je, kako kaže deka Svetomir, postojala i jorgandžijska zadruga, koja je upošljavala majstore jorgandžije.
“Posla je bilo puno jer su tada jorgani bili veoma cenjeni. Tada nije bilo centralnog grejanja, već su jorgani punjeni vunom bili jedini spas za hladne zimske dane. Ne zovu džaba jorgan od milošte jorgan-planinom”, kaže on, napominjujući da su jorgani bili i najbolji poklon koji se mogao odneti na svadbu ili neko drugo veselje tako da je posla bilo puno.

jorgandzija svetomir petrovic babusnica_2

Najveći dar, priča dalje Svetomir, bio je da odneseš jorgan, tako da se radilo danonoćno.

Jorgandžijski zanat nije zahtevan kada je reč o alatima neophodnim za bavljenje ovim poslom, kaže on i dodaje da je potrebna igla, naprstak, konac, kreda za obeležavanje, mašina za šivenje i to je sve.

jorgandzija svetomir petrovic babusnica_1

Govoreći o utrošenom vremenu da se napravi novi jorgan, deka Svetomir priča da je za pravljenje dečjeg jorgana neophodno oko dva i po sata, jorgan “jednopersonac” pravio se za oko četiri i po sata, dok je najviše vremena neophodno za izradu jorgana za bračne krevete, jer su oni bili površine dva metra sa dva i deset.
“Za jedan takav jorgan potrebno je bilo oko 12 sati napornog rada”, napominje on, dodajući da, na žalost, niko od njegovih potomaka nije hteo da nastavi da se bavi ovim zanatom.
” Ne samo za ovaj zanat, već ni za jedan zanat. Mlade ljude ne interesuje to. Potisla industrija, stari majstori su većinom poumirali. Ja sam prestao aktivno da radim još pre dvadeset godina. Vrlo retko sada uradim po neki jorgan, uglavnom za najbliže”, priča Svetomir.

jorgandzija svetomir petrovic babusnica_4

Po rečima Karoline Stamenković iz Udruženja žena “Lužničke rukotvorine”, do sedamdesetih godina selo Ljuberađa bilo je zanatski centar ovog kraja u kome su postojale čak 32 vrste zanata.
“Kako bi sačuvali bilo kakav trag o postojanju nekadašnjih zanatlija došli smo na ideju da snimimo video zapise zanatlija koji su živi kako bi svojim pokolenjima ostavili trag i dočarali kako se nekada živelo i radilo u ovom kraju”, rekla je Stamenković.

Pomogla nam je, dodaje ona, i opština Babušnica da sninimo zanate, ali i da izdamo jedinstvenu knjigu o starim zanatima u našem kraju, kovačima, pinterima, jorgandžijama, mutavdžijama, poslastičarima i mnogih drugim zanatima.

tekst i fotografije Aleksandar Ćirić


Morate biti ulogovani da biste komentarisali. Login

Ostavite komentar