Priče starog Pirota: Prvi pirotski smučari
Prvi pirotski smučari: Sveta Golubović, Čeda Pavlija, Boško Lula, Krsta Delimanac i Sava Paspaljan. O njihovim skijaškim avanturama pisao je Branimir Ilić u Pirotskom zborniku objavljenom 1979. godine:
Prve smučke u Pirotu od jasenovog balvana napravio je 1933. godine Krsta Živković Delimanac koji kaže: „Prvi put smo videli skijanje u bioskopskim žurnalima, a kako izgledaju smučke u katalogu Stremeckog – Zlatara, tada nam je palo na pamet da nabavimo jasenov balvan i napravimo smučke. Vezove za smučke smo poručili iz Slovenije. Smučke smo napravili primitivno u stolarskoj radionici, a najteže je bilo napraviti vrh – saviti ih. Prve smučke smo imali: Sava Kostić Paspaljan, Jovan Petrović Čarla, Sveta Golubović i ja. Sa tim skijama smo napravili i prvi smuk kroz „Dlgošijinu njivu“.
Pa kazivanju Save Kostića Paspaljana, u vremenu od 1933. do 1940. godine bilo je 30-40 Piroćanaca koji su se bavili smučanjem. To su bili mladići od 18 do 20 godina uglavnom zanatlije, đaci i studenti. U periodu od 1935. do 1940. godine pored žitelja Pirota bilo je smučara entuzijasta i u okolnim selima. Može se slobodno reći da ih je najviše bilo u selu Gradašnici. Dva su razloga za pojavu smučanja: konfiguracija zemljišta i blizina dobrih terena, i to što su smučari iz Pirota, koji su najčešće skijali na Crnom Vrhu, „na Uši“ i „Lepom Peru“ često svraćali u Gradašnicu, bilo u odlasku, bilo u povratku sa skijanja. Među Gradašnjičanima koji su se u to vreme skijali vredno je pomenuti Milorada Živkovića i njegovog brata Aleksandra.
Sećajući se tih pionirskih dana smučanja M. Živković kaže: „Treba reći da je u to vreme bilo otpora skijanju, što je dolazilo od konzervativnih shvatanja, te se pirotski skijaši morali da se bore, kako za nabavku opreme koja je u to vreme bila dosta skupa, tako i protiv zastarelih shvatanja. Nisu bili retki slučajevi da su zanatlije u Tijabari, došavši nedeljom rano da počiste radnje, zviždali i lupali u kante onima koji su odlazili na smučanje. Zbog toga su neki smučari iz grada odlazili subotom uveče u Gradašnicu, tamo noćivali i u nedelju ujutru odlazili na Crni Vrh. Na Crnom Vrhu se često noćivalo u pojati deda Jovana, koji nas je veoma lepo dočekivao. U zimu 1939 – 1940. godine dugo nismo išli na Crni Vrh, pa kada smo došli 18. februara 1940. godine deda Jovan nas je prekorio: Kude ste bre deca? – Svaći čas izlazim „na Uši“ pa gledam, gledam, izgleda si oči…“
Priče starog Pirota
