Majstori s dušom

Porodica Milošević iz Pirota više od stotinu godina čuva tajnu, po mnogima, najsloženijeg od svih zanata, izrade i poprave harmonika.Iz radionice Miloševića, jedine u ovom delu Srbije, izašlo je na desetine potpuno ručno napravljenih harmonika, a broj popravljanih se i ne zna.

Sedamdesetdvogodišnji Simeon, tajne ovog zanata veoma uspešno je preneo svom sinu Momčilu, a za ovaj zanat uveliko se interesuju i Simeonovi unuci Milovan i Milica koji svom dedi ulivaju nadu da njegov sin neće biti poslednji izdanak vekovne tradicije porodice Milošević u izradi i popravci harmonika.majstor sima sa svojom kolekcijom harmonika

-Ovaj zanat sam izučio od svog dede, a on od svog oca. Time se bavim od svoje 12 godine. Pradeda je bio samouk, mada je dosta toga naučio i od ruskih majstora, koji su dolazili u ovaj kraj jer majstora za harmoniku tada nije bilo-započinje priču majstor Sima, kako ga svi zovu koji je zbog svog majstorstva postao čuven i van granica naše zemlje.

-Ovo je po mnogim verovatno najsloženiji zanat od svih jer da biste bili kompletan majstor za harmoniku, morate biti vrstan poznavalac desetak drugih zanata, od kojih su mnogi  umetnički. Mora se odlično poznavati precizna stolarija, jer je korpus harmonike od drveta, zatim precizna mehanika, pa moraš biti knjigovezac, što je neophodno prilikom izrade i popravke meha harmonike. Mora se odlično poznavati duborez, koji se koristi prilikom ukrašavanja harmonike, zatim obrada lima i drugi zanati od kojih su mnogi odavno izumrli. Povrh svega, dobar majstor mora biti i štimer, što podrazumeva apsolutan sluh. Zbog toga je i veoma malo pravih majstora za harmoniku, a da bi postao dobar majstor neophodna je najmanje jedna decenija učenja i usavršavanja ovih zanata-kaže majstor Sima za Pirotske vesti.

Majstor Simin sin Momčilo, nastavljač vekovne tradicije, kaže da je za bavljenje ovim zanatom neophodna pre svega velika ljubav i odricanje.

-Onaj ko ne voli muziku i ovaj instrument nikada ne može biti dobar majstor. Meni je ta ljubav usađena u dušu. Sećam se da sam kao mali dečak, tokom letnjeg raspusta, dok su se svi moji vršnjaci igrali, kupali u reci, ja po ceo dan bio uz oca koji mi je preneo sve tajne ovog zanata i nisam se nijednog trenutka pokajao. Samo ona harmonika koja je napravljena sa dušom može biti dobra harmonika i davati kvalitetne tonove. Zbog toga i kažu da je harmonika instrument s dušom-kaže Momčilo.

-Svaka harmonika ima svoju „životnu“ priču. Svakoj od hiljada harmonika koje su prošle kroz moju radionicu ja znam sudbinu zbog čega valjda toliko i volim taj instrumenat. Imam jednu harmoniku koja je iz jednog pirotskog sela otišla u Beograd, pa u Kanadu i opet se na kraju, posle nekoliko decenija, vratila u Srbiju i Pirot. Sećam se harmonike, koju sam radio još pre četrdesetak godina, koja je prilikom saobraćajne nesreće bila potpuno uništena. Vlasnik je toliko bio vezan za svoj instrument da je plakao i molio nas da je „vratim iz mrtvih“, što mi je, posle višemesečnog veoma napornog, gotovo danonoćnog pošlo za rukom, a pomagala mi je čak i supruga. Taj čovek nam je i dan danas zahvalan jer verovao da ćemo uspeti da mu  spasemo instrument-navodi majstor Sima.majstor sima sa unukom milicom

 

Za razliku od drugih starih zanata koji nestaju jer jednostavno nema više posla za zanatlije, posla za majstore Simu i Momčila ima i na pretek.

-Harmonika je veoma popularna kod nas, ali pravi ljubitelji ovog instrumenta znaju da cene kvalitet i ručnu izradu. Dolaze mušterije od Đevđelije do Subotice, od Kladova do Zubinog potoka, Bugojna iz Bosne, iz Nemačke, Austrije. Imao sam jednog vrsnog harmonikaša iz Dizeldorfa koji je za svaku najmanju intervenciju na instrumentu koga je neizmerno voleo, avionom dolazio iz Nemačke jer nije imao poverenja u druge majstore.

majstor sima sa harmonikom iz koja datira zi 1900 godine

Najskuplju kompletno ručno izrađenu harmoniku prodao je majstor Sima  poznatom našem harmonikašu Mikici Markoviću pre 20 godina za 14.500 ondašnjih maraka, a u svojoj kolekciji ima harmoniku „Wilhelm Lubih“(na fotografiji) koja je napravljena između negde oko 1900. godine i predstavlja pravi raritet.

 

tekst i fotografije           Aleksandar Ćirić

 


Morate biti ulogovani da biste komentarisali. Login

Ostavite komentar