IZ RIZNICE MUZEJA PONIŠAVLjA: SVIRALA OD STOTINU LETA
U zbirci etnomuzikoloških predmeta nalazi se frula-svirala sa inv. brojem E-683 čije je zanimljivo poreklo ispričao Božidar Petrović. On kaže da je pripadala njegovom stricu Vojislavu (Jelenko) Petroviću iz sela Gradašnice. Vojislav je rođen 1892. godine u istom selu i verovatno sahranjen na srpskom groblju na Zejtinliku. Sviralu su mu kupili roditelji početkom XX veka na jednom malom vašaru, održanom na Cvetnicu, nedelju dana pre Uskrsa. Inače, postojao je običaj u selima u okolini Pirota, koji se održao i posle Drugog svetskog rata, da roditelji sa vašara muškoj deci donose razne svirale, a ženskoj lizalice.
Svirajući ovu sviralu Vojislav je uveseljavao momke i devojke na sedenćama i prelima.Sviralom je udarao po rukama neposlušne igrače koji su rastavljali kolo i dozvoljavao da se nastavi kolo samo „na levo“. Ovaj visok, snažan i naočit momak se Bugarima zamerio svojom hrabrošću i snagom. Prema Božidarevom kazivanju, snaga njegovog strica je bila tolika da je mogao istovremeno dvojicu Bugara da podigne, držeći ih za pojas. Zbog toga su ga Bugari 1913. godine, na početku Drugog balkanskog rata zajedno sa ostalim zarobljenicima iz našeg kraja, odveli u Bugarsku u radni logor. Kasnije je njegovim roditeljima javljeno da im se sin nalazi u Burgasu i da je oboleo od malarije, a da je umro u Grčkoj i sahranjen na Zejtinliku. Verovatno je naš zemljak iz Burgasa dospeo u Carigrad (Istanbul), pa je odatle brodom, dopremljen sa ostalim zarobljenicima i bolesnicima do Grčke. U popisu imena, u zajedničkoj kripti sahranjenih na Zejtinliku pominju se dva Petrovića, Voja sa brojem pločice 5462 i Vojislav sa brojem 597. Ne zna se sa sigurnošću da li je neko od ove dvojice Vojislav (Jelenko) Petrović iz sela Gradašnice, umešni frulaš i naočit momak, od koga je porodici ostala samo svirala za sećanje i da li je uopšte Vojislav Petrović sahranjen na Zejtinliku ili se njegovi ostaci nalaze u nekoj drugoj grobnici.
Vojislavljeva majka je 1959. godine poklonila muzeju i poslednju uspomenu na svoga sina, koju je želeo da oživi ovih dana njegov sinovac Božidar Petrović.
Svirala-frula, dužine 67,5 cm pripada aerofonim duvačkim instrumentima, sa ravno zasečenim piskom, obično od drveta drugačije strukture i „deset puta suvlje“ na gornjem delu i oduškom na donjem delu i šest rupica za odabiranje tonova. Izrađena je od drveta šljive, specifične braon boje, iz jednog komada, bušenjem svrdlom ili užarenim žicama različite debljine, tako da jecilindrična cev u gornjem delu šira, a u donjem se sužava. Veća količina utisnutog vazduha prolazi kroz otvore, a manji kroz odušak, čiji prečnik otvora odgovara prečniku rupica za biranje tonova.
Zagorka Marković u „Narodnim muzičkim instrumentima“ opisuje način postavljanja i odmeravanja mesta za šest ovalnih rupica za sviranje. Ono se vrši kaišem od osušene trešnjine kore, dužine kao svirala. Prva rupica se nalazi na sredini svirale, odnosno, to je polovina kaiša. Kaiš se ponovo presavija, pa se četvrtina savija na tri dela, što određuje rastojanje između otvora, počev od prvog. Ova svirala je bila ukrašena mesinganim navojima-prstenovima od mesingane žice koji danas nedostaju. Ovakvih prstenova je bilo 14. Prstenasto ukrašavanje je imalo za cilj da ne dozvoli drvetu velike dužine da puca tokom vremena. Ukrašavanje je dopunjeno i jednom urezanom meandrirajućom linijom od vrha svirale do prvog ovalnog otvora.Sviranje se izvodilo uduvavanjem vazduha u cilindričnu cev, a drugi, treći i četvrti prsti leve i desne ruke su birali tonove. Svirala se držala uspravno, uz sebe, jer se glasnica nalazi na zadnjoj strani. Isključivo je solo instrument.
Svirala-frula je do danas ostala omiljeni instrument u Srbiji. Njena svirka budi nostalgična sećanja na vremena pastira i prela, povezujući sadašnjost sa prošlošću.
