Bele poklade u Starom Pirotu
Danas su Bele poklade, dan praštanja i lepih narodnih običaja. Istraživač i etnolog Vladimir Nikolić piše 1910. godine da je u našem kraju „od Sretenja do belih poklada bivalo ljuljanje mladeži po ljuljaškama. Ljuljća je podizana na nekom velikom drvetu i ona je bila od konopca ili drveta“.
U smiraj ovog dana počinjalo je vitlanje oratnica (ili olalija) po raskršćima: „Još danju ih deca spreme da bi bile gotove za prvi mrak. Obično se nađe jedno račvasto omanje drvo, a između onih račva, kao procep, natrpa se dosta slame i uveže. Svako dete napravi po nekoliko ovakvih oratnica. I kad bude uveče na poklade, onda se skupe po raskršćima, te upale ove buktinje i vrte sa najvećim uživanjem i radošću. To veselje traje najviše pola časa u svim selima. I to vrćenje olalija vidi se uveče u svakom selu. Pa i pastiru po svojim pojatama sami pale i vrte olalije…“ Ove narodne radosti bile su i svojevrstan rastanak od mrsne hrane, ali i od svih sitnih zloba koje su se, vremenom, nakupile i pritajile u duši. Zato je služila „pročka“, običaj traženja oproštaja o kome je pisala pirotska hadžika Bosa Pejčić u tekstu „Mali Jerusalim“, objavljenom 1962. u tada veoma popularnom Pravoslavnom misionaru:
„Ponedeljak je, prvi dan Velikog posta. Vrativši se iz crkve sedoh malo da se odmorim i počeh da razmišljam kako se u mom gradu nekada postilo. Rekoh nekada, ali to nekada nije bilo tako davno. Bilo mi je 12-13 godina, sedimo posle ručka za sofrom kada moja mati prebraja: sada je blaga nedelja, pa onda zadušna, mesne poklade, bela nedelja, pa jednonica. Rekoh: majko, je li to ta nedelja kada se svi praštaju i ljube? Da, čedo, moja… U toku Bele nedelje dolaze nam gosti i mi idemo njima, opraštamo se sa susedima i srodnicima, iako se ni s kim nismo svađali, ali đavo nema drugog posla: možda smo i rekli neku preku reč! … U gradu imamo dve crkve. Na sirne poklade posle podne, na praštalno večernje, obe su prepune sveta. I malo i veliko i to ne samo iz varoši, nego i iz obližnjih sela, prepunili su crkvu. Seljanke svečano obučene u `zubune`. Bele im se rukavi i jačice od košulje ukrašene uskom čipkom rukom rađenom, a njihove bele šamije na glavama među onolikim svetom izgledaju, kao da su sami anđeli u crkvi nabacali bele krinove na verne… U crkvi nalonji prekriveni crnim, a na lepom ikonostasu na sve ikone navučene su tanke crne zavese. Sveštenik služi obučen u crnu odeždu. Tišina, niko se ne usuđuje ni glavu da podigne, samo se otme po koji uzdah i sklizne poneka suza…. Kada je večernja završena, sveštenik uzima krst i onda svi verni prilaze u redu jedan za drugim, ljube krst i sveštenika u ruku. Sveštenik blagosilja da u zdravlju i duhovnom raspoloženju prebrodimo post i dočekamo Hristovo Vaskrsenje, a verni se zatim opraštaju između sebe i ljube. Niko i ne pomišlja da iduće sedmice makar šta okusi, čak ni vode, pre zalaska sunca, a više njih, bez obzira na godine, trećega dana posle zalaska sunca okuse malo hrane…”
Piše: Željko Perović
