Отац Марко Дабић: Пироћанци носе у себи велико духовно наслеђе својих предака

Отац Марко Дабић, након десетогодишње службе у Пироту, најпре у селу Костур а затим и у Саборној цркви у Тијабари, где је оставио неизбрисив траг, своју службу наставио је у Шпанији, али ће му Пирот, како је казао у интервјуу Пиротским вестима, увек остати у најбољем сећању. Он је уз поруку Пироћанцима да чувају своју веру, највреднији дар којим смо даривани, казао и да овдашњи народ у себи носи велико духовно наслеђе својих предака те никако није случајно што је Пирот у верским круговима познат и као Мали Јерусалим. Мислим да се Пироћанци враћају вери у Бога и да та вера обнавља у њима и оне њихове најлепше особине – смиреност, скромност, благородност, господственост, поручује отац Марко.

-У Пироту сам провео десет година, али сам првих шест година био свештеник у селу Костур, које ми је остало у веома лепом сећању. Крајем 2012. године добио сам премештај у Пирот, као свештеник Саборне цркве у Тијабари. Иначе, за свештеника сам рукоположен у врањској Епархији 2000. године, а прва парохија била ми је у Владичином Хану. Ту сам провео шест година. Из Владичиног Хана дошао сам у Пирот, у село Костур. Пре доласка у Пирот, овај град ми је био познат по ћилиму и качкаваљу, а за његову изузетну хришћанску прошлост нисам знао. Моја супруга завршила је у Београду курс ткања и прикупљали смо књиге и фотографије ћилима, а пиротски су нам били најлепши. Годину дана пре доласка у Пирот, док сам још био свештеник у Владичином Хану, купили смо пиротски ћилим за дневну собу и поносно га ставили. Тада нисмо знали да ћемо ускоро и живети у Пироту. О дубоко хришћанском животу старих Пироћанаца сазнао сам тек по доласку, највише из прича људи које сам у цркви упознао. Није нигде писало о томе, нико се није тиме бавио, на жалост, а то је наслеђе којим би се свако поносио. Назив Мали Јерусалим, како је Св. владика Николај називао Пирот, сигурно није могао бити случајан. Како сам упознавао житеље пиротског краја, прелепе манастире и цркве, потомке хаџија који су са поносом чували сећање на своје претке, и све друго богатство вере Пирота и Пироћанаца, схватао сам због чега носи овако лепо име – Мали Јерусалим.

ПВ: Пироћанци као народ?

Пироћанци носе у себи велико духовно наслеђе својих предака. Иако је у целој Србији, па тако и у Пироту, више деценија систематски гушена и уништавана вера, остало је оно добро семе, посејано у овим крајевима још у апостолско доба. Наравно, да би оно узрасло и донело своје дивне плодове, као што је то било у времену пре комунизма, потребан је наш труд и добра намера. Мислим да се Пироћанци враћају вери у Бога и да та вера обнавља у њима и оне њихове најлепше особине – смиреност, скромност, благородност, господственост.

ПВ: Порука Пироћанцима?

Порука је увек и свуда иста – чувајмо православну веру, тај највреднији дар којим смо даривани. Љубав прем Богу и људима, честит и моралан хришћански живот, Свете тајне и Свете врлине, како би то рекао Св. Јустин Ћелијски, једини су излаз из свих безизлаза. Колико год нам се данашње стање чинило тешким, имајмо на уму да нас Бог никада неће оставити, уколико ми не оставимо Њега. Али да би се нешто урадило за опште добро, потребно је радити заједно и никад у своју славу, већ увек и само у славу Божију. Тако су чинили и они који су зидали ове прелепе цркве и манастире. Ми најчешће знамо само њихове ктиторе, можда још понеког, али не знамо све. А много људи је са жаром подизало цркве, манастире, осликавало зидове, не бринући о томе да ли ће њихово име остати упамћено. Они су себе и своје таленте принели Богу. Тако и ми да чинимо, да наши преци буду поносни на нас, да не бисмо расипали оно што су нам са великом љубављу и муком оставили. То је порука свим Србима, не само Пироћанцима. У Пироту су се побожни људи окупили око Удружења Владика Василије Костић, много тога се урадило, али нико заиста није бринуо о неком свом личном интересу. Били су то прелепи тренуци окупљања, рада и сарадње.

ПВ: Да ли Мали Јерусалим као важно место са аспекта вере има будућност?

Видимо, слава Богу, да се Пирот враћа вери и да поново заслужује име које му је дао Св. владика Николај. Од огромног је значаја да се млади васпитавају у духу хришћанства. Њихове душе су чисте и пријемчиве за светињу. Ту је пресудан утицај и пример и нас старијих. Хришћанска прошлост Пирота је богата и славна и не постоји ни један разлог да и његова будућност не буде таква. Наравно, то подразумева да и данашњи Пироћанци буду тако пожртвовани и Богољубиви као и њихови преци. Препоручио бих свакоме да прочита књигу „Стара црква“. Та је књига и вредан поклон за људе који нису одавде, да се на тај начин сведочи и ван Пирота какав је био живот старих Пироћанаца.

ПВ: Пуно цркава се гради и реновира. Како на то гледате као свештеник?

Несебичним залагањем општине Пирот, обновљене су многе цркве и манастири, украси пиротског краја. При крају је и обнова Тијабарске и Пазарске цркве, а било би јако лепо, ако не и неопходно, да се обнови велика и древна светиња Пирота – ранохришћанска базилика на Сарлаху, која је сведок хришћанског трајања на овим просторима од хиљаду ипо година. Да би све ове обнове имале свој пуни смисао треба зидати и обнављати и невидљиву, живу Цркву. Нека свако од нас у свом срцу подигне живи храм Живоме Богу и тада ће и видљиве цркве бити још лепше и још раскошније. Да нам обновљене цркве не буду празне.

 

 

Отац Марко Дабић рођен је у Београду, где је завршио гимназију, затим Богословски факултет и постдипломске студије. Био је свештеник у врањској и нишкој Епархији, и након тога у  Пироту, као парох при Саборној цркви у Тијабари.

 

интервју водио: Александар Ћирић, уредник Пиротских вести

фотографије Мартин Нешић